Neznani junak počinje svoju priču na stranom jeziku. „Nepoznati srpski vojnik“ pisalo je na nemačkom jeziku na spomeniku.
„Ein unbekannter Serbisher Soldat.“
On je prvobitno bio sahranjen u udubljenju u zemlji koje je napravila upravo ona granata koja je okončala njegov mladi život. Kada je nakon povratka naše vojske na tlo Avale ovaj spomenik pronađen i kada je doneta odluka o tome da se otkrije čiji se posmrtni ostaci kriju ispod ovog natpisa, prvo što se moglo zaključiti jeste da su na beogradskoj planini ležale kosti vrlo mlade osobe, pa čak i dečaka. Ovaj detalj čini da osetimo još veću tugu kada pomislimo na Veliki rat i njegove žrtve, kada zamislimo vesele dečake koji odjednom postaju odrasli ljudi sa puškom obešenom na ramenima, koja im se vuče po blatu.
Krupne i kao kamen teške srpske cokule vezane telegrafskom žicom, opasač, oprtači i novčanik sa dve kovanice i grošom bili su položeni pored kostiju mladog heroja. U rukama mu se nalazila municija srpske vojske. U novčaniku je još bio i jedan papir koji je mnogima ulivao nadu da će saznati ko leži na Avali, ali je papir potpuno izbledeo i nije bio od koristi. Mnogi su vojnici u to vreme nosili amajliju, zapravo većina. Ona je bila pokraj njih upravo zbog sudbine koja je mnoge od njih čekala. Neke u Srbiji, neke u Albaniji, neke na Krfu. Nosili su ih baš da bi jednog dana kada njihovo telo bude ležalo na hladnoj zemlji znali o kome je reč. Naš junak nije je imao. Kada je telo položeno u zemlju, lice mladog vojnika stavljeno je na granatu, kao na jastuk na kome će zauvek spavati, a njegovo srce izbijeno iz grudi ostalo je rasuto po planini.
Prvi svetski rat odneo je mnogo života, vojnika i civila, mnogi su gradovi ostali opustošeni u svakom smislu. Srbija je izgubila preko milion ljudi, ali brojeve ćemo zaboraviti. Ono što će ostati jeste sećanje na ovog neznanog junaka, čiji spomenik nosi sa sobom priču ne samo o njegovom poslednjem danu, već i o sličnojj sudbini njegovih saboraca.
Mauzolej na Avali, koji predstavlja izuzetno delo Ivana Meštrovićai jedan od dobro poznatih simbola našeg grada, tu je da nam nikada ne dozvoli da zaboravimo, da nam nikada ne dozvoli da prestanemo da cenimo i poštujemo one koji su prolili poslednje kapi krvi kako bi odbranili svoje parče zemlje, zbog nas koji danas koračamo po njoj. I slobodno možemo reći da ova velelepna građevina nije spomenik neznanom junaku, već spomenik svim neznanim junacima tog vremena.
Mnogi su, nakon što je telo pronađeno tvrdili da su poznavali mladića, da znaju o kome je reč. Svi su želeli da baš oni otkriju njegov identitet. Nakon toliko godina ostaje jedna istina. Nikada nećemo znati ko je bio neznani junak koji je ostavio svoje srce na Avali, ali od prvog dana znamo ko je on. On je hrabri srpski vojnik koji je svoj život ostavio precima u amanet.
Prica koju ste napisali je lepa i dirljiva i opisuje sudbinu jednog od mnogih mladica koji su stradali za svoj narod i svoju zemlju. Ali, pricu o mauzoleju treba dopuniti pricom da se bas na tom mestu nalazila tvrdjava ili grad Zrnov, koji je imao nesrecu da bude razrusen i zaboravljen od strane Srba. Zaboravu ne treba prepustiti ni neznanog junaka ni pomenutu tvrdjavu.