Filozof po obrazovanju, pisac i dramaturg, Alesandro Bariko rođen je u Torinu, na severu Italije 1958. godine. Danas je jedan od najcenjenijih savremenih italijanskih pisaca, jedan od osnivača škole ,,Holden’’ u kojoj učenike podučava naraciji, pisanju. Prvi roman objavljuje 1991. godine ,,Zamkovi gneva’’ od tada Barikov lak, simboličan, svež jezik postaje i nastavlja da bude prepoznatljiv i drag predstavnik savremene italijanske proze.
Piše toplo, pitko poput Kalvina, s istančanim osećajem za tihu patnju, usamljenost, gorčinu i tugu. Lirski lako opisuje delikatna stanja duha, promene i sumnju kroz bogatu igru reči i stliova, blagu ironiju i neophodnu šalu. Pažljivo skupljajući delove svojih lomljivih figurina-likova stvara jedinstveni primer savremene priče, duge i važne priče o čoveku, borbi, vremenu i želji. Tako za svoju ,,Svilu’’ kaže da nije ni roman ni novela, već jednostavno priča o trgovcu koji putuje, saznaje i vraća se uvek odakle je krenuo da bi zavoleo ono što svaki put ostavlja za sobom.
Barikovi junaci često lutaju, ne nužno menjajući mesta, predele, prijatelje. Oni lutaju maštajući, pogledom, dodirom. Kako sam kaže pisanje je potreba, instinkt, njegova potraga i putovanje. Potrebu da čitav svoj rad obeleži pričom navodi kao univerzalnu ljudsku potrebu da stvori sebi neki drugačiji život. Često piše o talentu, daru ,toj posebnosti koja nas čini neodoljivo različitim i istovremeno povezanim.
Pročitajte: Italijanski film: Ferarski sefardi
U svom ,,Pijanisti’’ piše o džez pijanisti koji nikada nije kročio na kopno, njegova muzika je živela sa njim,na brodu,voda ih je zajedno nosila i upijala. Roman ,,Okean more’’ svedoči o Barikovom umeću da sa neverovatnom lakoćom zagonetno ispriča težinu bića. Slojevito i posmatrano iz različitih uglova, elegantno, šarmantno dugim, ukrašenim rečenicama i blago dramatično Bariko piše o tragediji grupe izgubljenih, darovitih ljudi koje plima preti da zarobi.
Nije ljubitelj određenih trenutaka, mesta, radnje svojih romana smešta u prostor i vreme samo okvirno, dovoljno da se nasluti ili zamisli. Takav je i roman ,,Bez krvi’’ vreme i mesto nisu određeni jer se radnja može desiti bilo gde. Mržnja, mir, ljubav i nasilje život sam,u svom najlepšem i najgroznijem obliku, ali i onom jedinom istinitom-bez mere i straha.
O tome kako jake vizuelne dozivljaje stvaraju Barikova dela govore i filmovi ,,Legenda o pijanisti na okeanu’’ Đuzepea Tornatorea i ,,Svila’’ kanadskog reditelja Fransoa Žirarda.
Alesandro Bariko tvrdi da književnost danas nije krizi, potreba za rečju je , po njemu , danas veća i potrebnija nego ikada i samo menja oblik putem kog dolazi do čitaoca. Da na svetu nedostaje volje i hrabrosti,strpljenja da bi nešto tako prefinjeno,osetljivo poput priče počelo da živi kroz nas ponovo,ali ne na isti način kao nekad kao što većina priželjkuje i smatra ispravnim jer vreme uslovljava promene.
