Priča o Alfredu Ajzenstedu mogla bi da traje godinama. Priča o njegovim fotografijama ništa manje. Jedan od prvih novinskih fotografa, čovek koji je radio čitavog života, umetnik koji je zabeležio brojne istorijske trenutke i ličnosti i čije su fotografije poznate širom sveta ili jednostavno Azi, rođen je 1898. na području današnje Poljske, a tadašnjoj Prusiji. Kao dete se seli u Berlin, odakle je prešao u Ameriku kada je Hitler došao na vlast. Proputovao je veći deo kugle na kojoj se ljudi smeju, plaču, stvaraju, uništavaju, ratuju i pregovaraju i zabeležio veliki broj ovakvih scena. Težnja za spontanošću i prirodnošću učinila je da njegove fotografije pričaju o događajima bolje od bilo kojih reči, a likove na njima je učinila živim i bliskim posmatraču koliko god vremena da ih deli.
Ajzensted je fotografiju kao hobi izabrao još kada je imao 14 godina, a kasnije je godinama radio kao fotoreporter u više evropskih i američkih novina, sve dok se nije priključio tek osnovanom časopisu Life u kome ostaje do kraja svoje karijere, ali i života. I nakon penzionisanja je saučuvao svoju kancelariju u koju je dolazio skoro svakodnevno i kada je imao 96 godina. Energije i entuzijazma mu nikada nije nedostajalo. Od početka profesionalnog bavljenja ovim poslom bio je na važnim mestima, ali je od svakog mesta umeo da stvori istorijski trenutak. Prvi zadatk mu je bio fotografisanje dodele Nobelove nagradeza književnost, 1929. godine. Bila je to godina kada je čuveno priznanje dobio Tomas Man.
Od Hirošime do kraljevskih porodica
Među njegovim biografskim podacima se može pronaći i to da je verovatno fotograf koji je proputovao najviše milja i slikao najviše ljudi na najviše mesta. Od onih anonimnih prolaznika do državnika, pisaca, naučnika, glumaca, kompozitora. Ali, imao je u svojoj karijeri i sasvim drugačije trenutke ispunjene ratom, opasnim situacijama i tužnim prizorima. Ipak, nešto je zajedničko – uvek je prilazio ljudima ljudski, a neposrednost se ne može sa fotografija sakriti baš kao što se ne može ni veštački dodati.
Velika depresija u Americi, frontovi za vreme Drugog svetskog rata i poraženi Japan nakon njega, Korejski rat, Mau mau pobuna u Keniji, Hitlerov uspon – neke su od najtežih scena koje su se odigrale ispred Ajzenstedovog objektiva.
Verovatno je najpoznatija fotografija majke sa detetom nakon eksplozije atomske bombe u Hirošimi. U jednoj od svojih knjiga je i rečima opisao scenu susreta kada je pitao ženu da li može da slika kako sa detetom sedi na mestu gde su nekada živeli, a ona se samo poklonila i mirno pozirala iako se na njenom licu videla patnja. Prema njegovim rečima, sve što je mogao da uradi jeste da se pokloni i on njoj. U Japanu ja zabeležio i mnoge druge prizore, a sa japanskim carem je putovao ovom zemljom beležeći reakcije ljudi koji su cara smatrali božanstvom.
Išao je na putovanja i sa evropskim kraljevskim porodicama, a prisustvovao je i venčanju bugarskog kralja Borisa i italijanske princeze Đovane gde je toliko bio zanesen fotografisanjem raskoša da je potpuno zaboravio da slika mladence. Među njegovim albumima se nalaze brojne fotografije engleske kraljevske porodice, a ima i nekoliko onih na kojima je ovekovečen etiopski car Hajle Selasije, pa čak i knez Pavle i knjeginja Olga koje je fotografisao 1934. godine u Belom dvoru u Beogradu.
Hitler i Gebels ispred objektiva Jevrejina
Kretanje među najvažnijim figurama svetske politike nije bio lak posao. Ali za Azija to su bila samo mesta na kojima nastaju fotografije, a kako je u jednoj emisiji rekao, u mnogim situacijama bi bio stidljiv da nije imao aparat iza koga je uvek imao samopouzdanja. Prvi susret i rukovanje Hitlera i Musolinija ostaće zabeleženo zahvaljujući njemu, a na ovaj zadatak je doputovao specijalnim avionom iz Berlina u Veneciju. Usledile su dugotrajne rasprave kako bi dobio dozvolu da im se približi, ali i istorijski snimak.
Ovaj hrabri Jevrejin je snimio i dve fotografije Gebelsa 1933. godine u Ženevi. Najpre sa bezbedne udaljenosti kada ga Hitlerov ministar propagande nije ni primetio, a zatim se susreo sa njim oči u oči i zabležio njegov pogled pun mržnje. Kasnije je opisujući ovaj događaj govorio da je najvažnije dobiti upečatljivu fotografiju, koliko god susret bio neprijatan dodajući „Nisam se plašio, kada imam aparat u rukama ne znam za strah“.
Pročitajte: U potrazi za Vivijan Majer
Iza holivudske scene
Fotografišući portrete uvek je težio spontanosti i prirodnosti, čak i onda kada su sa druge strane objektiva bile važne ličnosti. Prikazao ih je iskreno onakve kakvi jesu. Večeri u velikim koncertnim salama, premijere, trenuci odmora za vreme snimanja filmova, veliki književnici u svojim radnim sobama, samo su neke od scenografija za likove na njegovim fotografijama. Zabeležio je kako sedamdesetsedmogodišnji Čarli Čaplinobjašnjava mladom Marlon Brandu kako da glumi, a veliki je broj filmskih zvezda koje pred njegovom kamerom nisu glumile već su bili oni sami.
Snimio je 1953. godine seriju fotografija mlade glumice koja tek počinje svoju karijeru, Merilin Monro. Na njima je nosila crnu rolku i pantalone a njeni biografi kažu da nikada nije bila prirodnija, a s obzirom na sve što će joj se kasnije dogoditi na ovim slikama je izgledala neobično srećno. Iza scene je često fotografisao i balerine. Tačnije, među velikim brojem fotografija na kome su se one našle, gotovo da nema onih koje ih prikazuju na sceni pred publikom. Obično su na časovima, pauzama, pripremama iza zavese i osvajaju elegancijom i disciplinovašću.
Zar ne voliš mačke?
Među velikanima čije je portrete zabeležio nalaze se i Igor Stravinski, Džordž Bernard Šo, T.S. Eliot za koga je rekao da je zračio mirnoćom baš kao i Bertrand Rasel koji je prema njegovim rečima „sedeo mirno kao kameni spomenik i izgledao neverovatno mirno za čoveka koji je hapšen na protestima“, ali i čovek sa kojim mu je saradnja bila najteža – Ernest Hemingvej.
Slavnog pisca je posetio 1952. godine i odmah je stekao utisak da će imati posla sa nervoznim džinom, a tome u prilog je išla i gomila psovki koje je izgovarao žaleči se na izdavače. Hemingvejeva kuća je bila puna mačaka, a kada se jedna od njih zakačila na Azijevu nogu i kada je pokušao da je otrese, pisac ga je preteći upitao „Zar ne voliš mačke?“. Fotograf je zbunjeno odgovorio da voli, i dobio odgovor „To je dobro“.
Sa Hemingvejem je proveo nekoliko dana pa je imao vremena da se uveri da je čovek nezgodne naravi ipak brižan. Ali, jedan događaj je ostavio jak utisak. Kada je fotografisao Hemingveja na plaži, jedno dete je upitalo roditelje: „Ko je onaj glumac“ na šta je pisac besno reagovao polomivši štap za pecanje, pocepavši košulju i urlajući.
Alfred Ajzensted uživo sa ulica i iz prašuma
Mnoge od Ajzenstedovih fotografija su nastale na ulicama, često bez ikakve pripreme i povoda. Jedna od najpoznatijih je ona na kojoj su prikazana deca kako u Parizu gledaju lutkarsku predstavu „Sveti Đorđe i aždaja“. Tačnije, ima ih nekoliko ali trenutak kada je aždaja ubijena i deca iznenađeno i uplašeno vrište živopisan je kako samo Ajzenstedova fotografija može biti.
Među najćuvenijim fotografijama nalazi se i jedan trenutak sa njujorških ulica neposredno nakon što je Japan kapitulirao 1945. godine. Ajzensted je spazio mornara koji veselo trči i grli sve ženske osobe koje mu se nađu na putu, bez obzira na godine i izgled, a zabeležio je trenutak kada ljubi jednu medicinsku sestru. Fotografija je objavljivana mnogo puta kao slika euforije i slavlja, a stekla je toliku popularnost da veliki broj ljudi i danas tvrdi da su baš oni taj mornar ili ta medicinska sestra.
U Ajzenstedovom opusu je i veliki broj fotografija prirode i divljeg sveta Amerike, ali i slika mnogih gradova koje podsećaju na razglednice. Boraveći u Africi i Južnoj Americi sa svojim aparatom se često našao na mestima na kojima priroda nije veoma ljubazan domaćin, pa je tako između ostalog živeo među zmijama i džinovskim komarcima, peo se konopcima na velike visine a sve ove avanture je opisao rečima „To su bila mesta na kojima su bile slike“. Želeći da ih dohvati i sačuva u Napulju se susreo sa dečacima koji su ga jurili noževima kroz mračnu ulicu, a kasnije je saznao da stanovnici ovog grada nisu ljubitelji kamera jer ih policija snima tražeći trgovce na crno.
Iako Ajzenstedove fotografije već godinama izazivaju divljenje, „otac fotožurnalizma“ nikada nije nosio sa sobom puno opreme a koristio je isključivo prirodnu osvetljenost. Dok su ga ljudi začuđeno pitali posmatrajući njegov mali fotoaparat, zar je to sve od opreme, odgovarao je „neka bude jednostavno“. I jednostavno u svaku njegovu sliku stala je suština .
Jedan delić kolekcije Ajzenstedovih fotografija možete pogledati OVDE, a preporučujemo vam da se tu ne zaustavite u potrazi za trenucima koje je sačuvao.
