Nobelovci, a nisu Andrić (1): Vilijam Fokner, „Buka i bes“, 1949.

Kolokvijajlna i fakultativna definicija književnosti koja se oslanja na tehniku komparacije sa ostalim društvenim i civilizacijskim pojavama, a koja je pritom i najčešća među ljubiteljima umetnosti glasi: „Istorija je ono što je bilo i kako je bilo, a književnost je sve ono što je moglo biti“. Iskoristiću jednu od mnogobrojnih udica ove floskule da pridodam i parafrazu iz eseja „O umetnosti romana“ Tomasa Mana koji govori da je romanopisanje uzvišenije i kvalitetnije ako više prikazuje unutrašnji svet, a manje spoljašnji. Po mišljenju ovog nemačkog nobelovca, dužnost istoričara je da nam opišu i ispripovedaju velike događaje, dok je eksluzivna dužnost pisaca da nam bolje približe neznatne stvari te ih učine zanimljivim.

Modernizam je, bez dileme, jedno od najvećih i najplodnijih književnih razdoblja u istoriji. Sa velikim spoljašnjim promenama na geografskom planu, na planu društvene kolektivne i indukovane pojedinačne svesti, došlo je i novo razdoblje koje je zahtevalo nove načine pripovedanja i nove trnovite puteve do istih. Pospešena je, važno je reći, i multikulturalizmom koji je bujao. Modernizam je, prosto rečeno, bio nužan i obavezan faktor povesti sveta i svetske kulturne baštine. Kao takav, zajednički je sadržalac mnogih novonastalih pravaca, pa je gotovo nemoguće odrediti ga u jednoj rečenici.

Jedan od stožernih tačaka modernizma jeste i američki pisac Vilijam Fokner. On je, uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf, predstavnik najrafinisanijeg i najefektnijeg stila narativa koji je modernizam porodio. Reč je o takozvanom „toku svesti“.

U romanu gorepomenutog prozaiste, „Buka i bes“, upravo je tok svesti najteža literarna artiljerija. Radnja, u svojoj najširoj opštosti prati propast američke porodice Kompson. Formalno, struktura dela i nije toliko komplikovana. Govori se i opisuju se jedni te isti događaji iz četiri različita ugla posmatranja, gde je Fokner neka vrsta trbuhozborca koji koristi trojicu braće i sluškinju kao svoje medijume. Da bi predstavio raznolikost poimanja ovog sveta i potkrepio svoju tezu da je postojanje objektivne realnosti u praksi nemoguće i da je jedina moguća opcija, zapravo, pojedinačna realnost svakog od nas.

Jedna od bitnih odlika Foknerovog romana je i nepostojanje čvorišta same radnje, nepostojanje stubova koji drže radnju na okupu, već se scene ređaju bez reda i otvaraju poglavlje za poglavljem. Takođe, linearno, spoljašnje vreme jeste jasno definisano, ali vreme u glavama junaka nije ni u naročitom dogovoru sa smislom, a postoje osnove za sumnju u njegovo puko postojanje. Radnje, dakle, u fizičkom smislu i klasičnom uzročno – posledičnom odnosu i nema u nekim zdravim dozama, sav svet i narativ romana je prišiven u koprene pred očima četvoro junaka, što presavija ono što zovemo „objektivna realnost“ u pojedinačno prihvatljive realnosti.

Književnost je veća od pisca.

Ta teza ima vrlo jaku utvrdu u jednom od poglavlja. U pitanju je tok svesti najmlađeg od braće Kompson, koji je, ispostaviće se, klinički idiot sa suženim poljem inteligencije i poimanja sveta. Naime, ovo poglavlje je čak po mnogim mišljenjima stručnjaka tanka linija razdvajanja koja je ovo delo vinulo u nebesa i postavilo mu oreol klasika.

Vilijam Fokner je u igri mačke i miša između sopstvenosti i kucaće mašine nadigrao samog sebe. Iz tog boja se živ i zdrav vratio roman „Buka i bes“.

S jedne strane ogledala stoji čovek.

S druge strane – buka i bes.

Postoji li, uopšte, išta drugo?

Borislav Pekić kaže da je jedina dužnost pisca da ispriča priču.

Čitaoče, na tebe je red.