Neko je mnogih noći bio budan umesto nas.
A Njoj ćemo, još malo, kroz svakogodišnja praznoslavlja i praznoslovlja s one strane vode I svakogodišnje lamente i praznoslovlja s ovih padina koje u krdima silaze ka Drini, davati dvadesetčetvorogodišnji pomen.
Kad zaustim: Ona, mislim na rahmetli – Jugoslaviju, dabome.
Mnogi su pokušavali da je oplaču, da se potakmiče ko će stresnije, živopisnije, duhovitije, melemarskije, ironičnije, vidarskije, sveobuhvatnije da iscedi i poslednju suzicu iz zaoštrenog pera; počevši od loptaških metafora Boža Koprivice, još pre loma države, preko sinhronog predumišljenog ubistva Slobodana Selenića, preko oproštajnog Tasićevog i Šajtinčevih sasvim skromnih darova, do, po mom mišljenju, najuspelijeg zapisničarenja rasapa jedne epohe, uzavrelog I nikad ohladivog Kecmanovićevog topa iznad Sarajeva. To je, mora se priznati, sasvim logično I opravdano, ali (jedno prilično nabubrelo ali) ima tu jedan problem, feler, kao najmanji zajednički sadržalac svih navedenih, pritom odličnih romana.
Ovom noćodbiji iz prve rečenice se takva pogreška desila nije.
To – reći će cinik – neželjeno dete države čiji je slom i priključenija uknjižio, taj lažni buntovnik, taj koji se jedva i ispilio, jedva, nesigurno, sričući govorio kad se sve stropoštalo u čeljusti Istorije – imenom je znan kao Vladimir Tabašević, bivši Bošnjak Tabašević Vladimir, rođen u Mostaru, te predvrtložne i neslućujuće 1986. godine.
Tabašević je, za razliku od gorepomenutih lahorno, nepretenciozno i dečački, zaobišao grešku velikana i, kao nenačeta robinja koja tek stupa u bludilište, intuitivno se poneo prema literarnom imperativu i ekstazi, puštajući Pripovest da se sama od sebe piše, ne hajući gotovo ni za šta sem za Priču. Da budem jasan i direktan – on je; prvi od takve vrste među savremenicima; mesto da jezik utilizuje I njime se služi, sebe načinio sužnjem istog tog jezika u čijim je zvucima, frtkanjima, disonancama I sazvučjima odgajan.
Namesto da raščivijava politike, pakosti, simbole, sisteme, simulakrume, planove, ranjavanja, infarkte, bešenja I obešenjaštva, psovke i milovanja, slobode i tamničarenja, uzvike i šapate, pesmetine i pesmice, devijacije i hronične bolesti, smisao i besmisao koristeći jezik kao alat, on uleće, uskače u Jezik naglavačke, kao Deni u bazen gospodina P. Sa strašću, s nepodeljenom pažnjom, sa rudarskim načelima prokopa – duboko, još dublje, najdublje, dublje od najdubljeg, hiljadama puta dublje od najdubljeg, sve dok se ne zazlatni nešto u jezerastom dnu oka. Dok se čitav svet, čitavo detinjstvo, čitav raspad svega ne potkaže I ne rastoči u jednom velikom Ništa.
On živi jezikom, diše njime, dribla u improvizacijama, meandrira, na istoj je nozi i sa ponorima i plićacima, ravnicama i strahotvornim brdima, natpevava se s postojećim napevima, dekodira ih, dopisuje, doslikava, tercira, prepušta se bujici na način na koji se niko do sad nije prepustio bujici nijednoj, hrleći u sebe, u Reč, u prozu koja se obgrljuje poezijom.
U jezikoslovlje i jezikoslavlje.
Kako drukčije objasniti da sve staje u jedan domišljeni; domaštani, po svemu sudeći nezbiveni i nesašaptani, niti dovikani; kompliment o kraulu pod Peđom, kako raštimovati tugu i bes jedne starosti do istakanjem svega iz sredine, raseklinama baš po sredi, po suštini, po onom što mora biti, jer to ima mirište i tačku preloma ogledala na Levo i Desno. Kako zalečiti progonstva i prispojiti ljubav i kilometre mase, svetine i asfalta koji isuviše glasno razdvajaju, ako ne dečjim, dečačkim, Denijevskim potraživanjem da se glasno, glasnica zategnutih, gromko otpeva nova himna za jednu Dariju, makar I pogrešno zapeva nova himna pred svima za jednu Dariju iz Beglića, za jednu Dariju, svu suvu od reči izbeglica, da joj se otpeva tako da te pamti čak I kad jabuku budu hitali, kanadsku jabuku preko krova njenog kanadskog venčanja?
Kako, (ako ne baš tako?!) raznitovati mitografiju o boju na polju što kosove svoje u nebo otpraća I čedomori svojom fingiranom prošlošću nego u desetercu, razaznavajući glumu od laže, srpske od turskih konja, plećate junake i moderne, postmoderne Atlase grehonosce, Miloše I Lazare od Romana palih, nego kroz pesnički napev deseterca i ekstatični pad, pad s konja, zasigurno s turskog konja (samo se s turskog konja tako može spasti) na zemljicu – pravo u smrt i nikad ni u šta drugo?
Roman se zove Tiho teče misisipi i taj je roman čisti, ukoričeni džez.
Tako mnogo u tako malo može još, eventualno, Čet Bejker u Almost Blue.
Lazare,
you will be great one day 😀