Topos poetike Dragana Velikića, sada već dvostrukog dobitnika NIN – ove nagrade, može se poprilično lako odrediti. Nije tako lako locirati ga, doduše, iz razloga jer se sastoji iz kretanja, naizgled je izmagljen, uvaljan u par promenjenih gradova, leluja negde, krećući od Pule, i razmahuje se preko Beograda, Budimpešte i Beča.
Roman Islednik se, pored ponovnog brušenja tog toposa i ponovnog, traženja, poput uroborosa koji iznova zagriza sopstveni rep, bavi Velikićevim etosom.
„Pa, nije sve fantastika, nije sve igra!“, uzviknuo je Kiš (da, opet ja o Kišu, ovog puta iz poetičkih i svetonazornih struna koje vežu dvojicu književnika) prošlog veka.
U najnovijem romanu, Velikić se, kako je već izrečeno na samoj poleđini izdanja, bavi, parafraziraću, otvaranjem emotivne crne kutije koja je povod za roman. Istina, ali nam to vrlo malo govori o suštini romana i onome što se njime htelo reći.
Za sam narativ, dakako, to jeste povod, impulsna tačka, ali se, uprkos uvreženom mišljenju i javnom mnenju, tu negde otprilike i saseca bitnost takvog podatka. Da ne bismo sad rastakali i razrađivali motiv ličnog u istoriji književnosti, važno je znati da je takva narativna struktura možda i previše korištena, što se može saznati taman i letimičnim pogledom na bibliografije mnogih srpskih, a i svetskih pisaca. Većina tih poduhvata je u grobnoj tišini propala i urušila se u sebe i utoliko je Velikićev uspeh značajniji i važniji.
Dakle, da ponovimo – Dragan Velikić, lik i narator romana Islednik, nipošto nije i ne može biti Dragan Velikić, pisac. Dragan Velikić, pisac, je uprkos tom sopstvenom rascepu ličnosti kakva je nužna da bi se stvorilo značajno književno delo, visokoknjiževno i s praktične strane vrlo uspešno transponovao vekovni motivski odnos „otac – sin“ u sopstveni „majka – sin“ odnos i na njemu tvori roman. Na razlikama i, kako će se na kraju ispostaviti, sličnostima dvaju ljudi, na bežanju od majčinih načina i običaja, do u tančina repetitivnog zrcanja istih modela i misli u glavnom liku romana, izdanku i živoj, mislećoj zaostavštini takve majke.
Tvar koja umetnost čini umetnosti jeste sposobnost da lični primer i doživljaj uzdigne na nivo opšteg, da intimnu priču razastre po svetu i zvučno se oglasi, vičući „ja postojim! Ima li još koga?“ Na baš takav, zanatski izbrušen i vešt način, Velikić širi i razapinje istine iz svog života, uspevajući da kroz stranice romana nepamfletski provuče i podvuče svoje stavove, mišljenja i s njegove tačke gledišta, razloge sveg rasapa koji se uzdesio na ovim prostorima. Uspeva da se, ne veličajući nikog, ne pominjući nikog poimence, obračuna sa zlodusima i zbivanjima koja pripadaju nekom, za današnje generacije, davnom i idiličnom vremenu. Da upre prstom, a ne ofira ni sebe ni nekog drugog, iako ima očiglednih indikacija, za one pažljivije čitaoce.
Pročitajte: Sva svetlost koju ne vidimo
Takođe, jedna od bitnih tačaka jeste autoterapijsko razračunavanje sa samim pisanjem kao zanatom, kao fizičkim radom i kao intelektualnim mučenjem. Otvara se, jasno i glasno, pitanje – kako se, dođavola, piše taj roman? Na koji način? Izmišljati ili prosipati čistu istinu na papir? Poslušati majku, koja veli da se previše izmišlja ili sestru koja decidno odbija da se nađe ukoričena, jer je to previše intime za jednu priču kojoj je namenjena javna sudbina?
Pokušava se, iz strane u stranu, napraviti otklon od zaborava, iako knjigom paradiraju sećanja, pokušava se izbrisati njihov negativ, sve ono što nije zapamćeno, svaka tačka prisećanja se iznova i iznova brusi, ponavlja se, govori ponovo, kao detetu, kao brižna majka detetu, da zapamti. Da se islednički sve popiše, sve iscrta, da sve ishodi nege u pamet, da se i taktilno doživi svaki minut sećanja. Na majku. Na sebe. Na svet koje nekada beše i u kom narator nekad beše.
U knjizi prilično hibridnog žanra, „Samo bogovi mogu obećati“, Božo Koprivica veli – ne mogu da biram gde sam se rodio, ali gde ću umreti – to ću ja odrediti. Umreti u Jugoslaviji, kako to lepo zvuči. Kao umreti u Sintri“. Islednik se, istovetno, bori za sopstvenu smrt, za mapiranje same sebe, za mapiranje države, za mapiranje sećanja, za mapiranje majke, roda, sestre, Eržebet i njenog usuda, za mapiranje mesta rođenja i mesta smrti. Ova knjiga žudi da umre u Jugoslaviji u kojoj konstantno pliva. U Puli, u Beogradu, u Budimpešti, u foajeima hotela, u depandansima (tim osrednjim mestima punim neke sete i divnog zazvuka), u majčinoj davno zagubljenoj svesci sa svim nazivima hotela i detalja. U fotografiji dečaka u Hotelu Palas na Ohridu, juna dvadeset i drugog, godine hiljadu devetsto pedeset četvrte. Negde, baš tu, uz bljesak lampe s fotoaparata izvesne filme ekipe koja je baš tada snimala neki dokumentarac o Ohridu.
Na Novom Beogradu, ukraj reke, pa malo odmetnuto od vode, stoji na ploči napis Branka Miljkovića – „I kad me budu ubili, volim te“.
Ćuti tako ta ploča, a Islednik ponavlja „I kad me budu ubili, volim te“ – i dodaje – „majko, matero, slobodo, knjigo, sećanju!“
