Dugo nisam bio sklon čitanju bestseler pisaca, što je verovatno uticaj višegodišnjeg studiranja književnosti i te stereotipne slike koju imam u glavi – najprodavanije knjige su po pravilu šund. Još kada sam video da je knjiga koju sam držao u ruci obimna kao kakav svetski klasik 19. veka, motivacija za čitanje ovakvog dela mi je nestala. U svoj strav sam posumnjao kada je autor dobio Pulicerovu nagradu za književnost 2015. i kada sam pročitao nekoliko afirmativnih kritika ovog romana.
Da li je Viktor Igo podstaknuo Entoni Dora da napiše romanSva svetlost koju ne vidimo, ne znam. Igoovski duh koji provejava primetan je još u podeli likova – slepa devojčica, nalik onoj Igoovog romana Čovek koji se smeje ili nesrećna siročad, sigurno oblikuju slične književne poetike. Dečija nevinost sa jedne strane i svet odraslih, personifikovan u zlu koje neprekidno kuša čovekovu dušu, neprekidno se prepliću. Neprekidno, jer se Entoni Dor potrudio da u svoj obimni roman ugradi strukturu koja će ga činiti lako čitljivim. Kao da između prve i poslednje reči ne postoji tačka, nego je sve podeljeno u slike obojene dobrim stilom pripovedanja, koje se brzo smenjuju.
To mnoštvo poglavlja oblikuje priču koja nema suvišnih delova (uprkos obimnosti, što smatram da je veoma teško postići u ovom tipu savremene književnosti, koja se trudi da bude čitljiva i dopadljiva široj publici) i koja svojom karakterizacijom likova otvara jedno od osnovnih pitanja ljudskog postojanja – ima li u vremenu rata i stradanja i dalje nagona koji nas čine Čovekom? Taj patetičan ton kojim opisujem ovu knjigu je verovatno uticaj skorog čitanja, ali patetika Entoni Dora ne prelazi u neukusni i jalovi stil.
Pročitajte: Limeni doboš i njegova čitanja
Prepliću se radnje i likovi, ali dva lika du dominantna ─ devojčica Mari Lora, koja beži u provinciju od rata i Verner, član Hitlerove omladine, talentovan za tehnologiju i radio-aparate. Tematizujući rat i detinjstvo, autor se svrstava u red onih pisaca koji svoje sentimentalno pripovedanje dovode do vrhunca. Mari Lora nedostatak čula kompenzuje jakom imaginacijom, a Verner zbog idealističkog viđenja sveta vidi samo dobro u svojoj okolini. Autor baš na tom odnosu gradi glavno tkivo romana, koji ni na koji način ne možemo opisati kao šund delo. Stilski lako štivo, ali sa mnogim osobinama koje poseduju romani koje bismo mogli svrstati u klasike 21. veka.
