Na Badnje veče po gregorijanskom kalendaru, 24. decembra 1914, na bojnom polju Zapadnog fronta dogodilo se nešto što se može opisati jedino kao Božićno čudo. Jedan nemački vojnik ležeći u rovu zapevao je božičnu pesmu “Tiha noć”. Saveznička vojska u rovu na suprotnoj strani prepoznala je melodiju i zapevala englesku verziju iste pesme.
Iako je te godine odbijen predlog tadašnjeg pape da bude proglašeno primirje na dan Božića mir je ipak zavladao. Vojska se bez papira i potpisanih ugovora dogovorila da se na ovaj praznik ipak ne puca.
Prema pričama veterana koji su prisustvovali ovom iznenađujućem i humanom aktu, nemački redov je ustao i počeo da maše saveznicima. Riskantan potez i ogromna hrabrost ovog mladića dovele su do nezapamćenog događaja u dotadašnjoj istoriji. Iz rova neprijateljske vojske ustao je i jedan saveznički vojnik. Polako su ustajali i ostali uz uzvike “ne pucajte” na engleskom jeziku.
Preplašeni da će biti kažnjeni najstrožijom kaznom pod optužbom za izdaju, vojnici su uvideli da ih muče isti problemi. Te večeri, u jeku Prvog svetskog rata neprijatelji su se rukovali, razmenili cigarete i sveće kao poklone, čak se i fotografisali. Postoji zapis da se čak i partija fudbala odigrala te večeri. Na ovu temu je snimljen i francuski film „Jozeux Noel“ ili u prevodu „Srećan Božić“. Ova drama je dobila nagradu za najbolji strani film i bazirana je na istinitoj priči alije takodje upotpunjena i izmenjena fiktivnim detaljima.
Koliko im je bilo teško da se odmah nakon Božića vrate u rovove i pucaju jedni na druge, mi možemo samo da nagađamo. Uprkos tome što se bitka nakon hrišćanskog praznika nastavila, ovaj događaj ostao je zapamćen kao inspirativna priča o ljudima koji ni u najtežim trenucima nisu zaboravili važnost ljudskosti.