Navikli smo vas na razne konkurse, pozive na seminare, tekstove sa zanimljivostima, razne intervjue, ali evo polako, i na ZEKINE PRIČE. Do sada vam je naš autor pod pseudonimom Zeka Vulov poklonio i živopisno preneo svoje viđenje neverovatne situacije kada je u studentskoj menzi dobio kremenadlu bez koske, zatim kako mu je divno protekao jedan običan dan i put za rodnu Novu Varoš kao i neverovatnu atmosferu sa Radoinjskog vašara.
Ovog puta je odlučio da vam približi SEOSKI FUDBAL u Srbiji. Do sada ste mogli samo da gledate razne slike na grupama na Fejsbuku, ili možda da pročitate reportaže u/na Mozzartsport-u sa „Mićine turneje“, ali ovog puta imaćete sliku kako to izgleda iz prvog lica.
Kao i 90% srpske dece, i ja sam kao klinac trenirao “taj“ fudbal. Da se ne lažemo, koliko god da su nam klubovi i reprezentacija loši u njemu, mi, Srbi, bi sve naše vaterpolo, rukometne, odbojkaške, teniske, itd… medalje dali za jednu fudbalsku sa nekog velikog takmičenja. Setite se samo euforije 2010. godine kada smo pobedili Nemačku na SP-u u Južnoj Africi? Nebo nad Srbijom je izgledalo kao vojna vežba PVO… No, ovaj tekst se odnosi na moju kratku epizodu u seoskom fudbalu. Nee, nisam igrao u JSL, to je cirkus liga, igrao sam u “beton“ ligi, tačnije trećoj beogradskoj ligi, opština Sopot
Kao „istaknutog“ člana fudbalske selekcije MZ Amzići sa “seoske olimpijade“ (takmičenje koje se održava već 15 godina u Novoj Varoši između mesnih zajednica, tj. sela, u fudbalu, košarci, odbojci, skoku u dalj, pikadu, stoni tenisu, šahu, i naravno bacanju kamena sa ramena, prevlačenju konopca i klička), braća Mandići, Nenad zvani Mance i Milorad-Mika Mandić, koji su već 10-ak godina dođoši u Beogradu, su me pozvali da zaigram za FK DENIM iz mesta Drlupa. Na taj pohod nisam hteo da idem sam, pa sam poveo i svog dobrog drugara, Mila Goronjića Butinu, bivšeg prekaljenog štopera iz užičkog „Junajteda“ – Jedinstva, čiju su karijeru, kao i moju, upropastili agenti i bogati tatini sinovi, licimUri i demoni (što reče pokojni Savo iz Kikinde).
DRLUPA, UNIVERZALNI NAZIV ZA SVE
Posebno mesto u ovoj priči zauzima vlasnik kluba – Dišin (to je neki običaj da se svi zovu po ocu ili dedi, tako da sam ja Vulov), gastrbajter iz Austrije, glavni baja u selu. Ima kombajn, veliko imanje i naravno kafanu, u centru Drlupe.
Mile i ja smo sve zvali Drlupa. I ligu, i stadion, i gazdu, i njegovog sina i sve gore! Toliko nam je to bilo smešno, da smo se stalno šegačili sa tim čudnim imenom, dok nam neki što poznaje istoriju malo bolje od nas nije rekao da je Drlupa mesto gde se odigrala prva ustanička bitka 25. februara 1804., gde je Karađorđe sa ustanicima razbio Aganlijin odred i dao krila ostatku porobljene Srbije (kao što možete videti na slici ispod, pitanje o tome postoji čak i na Slagalici!). I, na tom slavnom mestu je počela moja seniorska fudbalska bitka po manje travnatim, a više džombastim terenima Drlupe. 🙂
DEBI
Da se pohvalim malo, na svom debiju sam postigao i gol, i spasao svoju Drlupu poraza. Ali momenat koji je obeležio ovo gostovanje neugodnom selu Ropočevu, je kada je lopta prilikom jednog šuta (ali više NFL šuta) preletela 15 metara visoku ogradu iza gola i odletela pravo u tor sa ovcama. Pošto je to bila jedina lopta, jer, malo Ropočevo nema svog „Drlupu gastrbajtera“ da im kupi više, neko je morao da ode po tu jedinu.
Posle 15 minuta raspravke ko će otići, odgovornost je preuzeo najstariji član i kapiten Ropočeva, omaleni proćelavi čikica koji je već zagazio u petu deceniju, koji je umesto kapitenske trake nosio običnu crvenu kesu obmotanu oko ruke! Prosto mi je žao što taj trenutak nije zabeležen video kamerom. Ulazi kapiten u tor i traži loptu među ovcama, a ovce k’o ovce sve idu za njim i bleje za šuškavom kesom oko kapitenove ruke, misleći da im nosi nešto da pojedu. Kratku tišinu prekinuo je glasan uzvik jednog od 12 gledalaca (bez ovaca) sa imaginarne tribine, tj. jednog brežuljka: „Pazi da te ne ubije ovan, mnogo se muvaš ti oko tih ovaca!“, Što je izazvalo opšti smeh na terenu i van njega.
12. IGRAČ I SUDIJA OKITIĆ
Naši fudbaleri (reprezentativci i ovi iz cirkus lige – JSL) često koriste iste, dosadne fraze i opravdanja kao alibi pred neku od kvalifikacionih internacionalnih utakmica, tipa: „Noge su još teške od priprema“ – opravdanje za buran noćni život tokom priprema u Antaliji. „Danas svi igraju fudbal“ – opravdanje od blamaže u Jermeniji, gde im je najbolji igrač Čukunpakaninjijan, četvrti strelac druge letonske lige. „Lopta je okrugla, čuda se dešavaju…“ – Ne seeeri da je lopta okrugla, ti mora da si mozak ekipe, BOTU jedan?! „Nadamo se da će publika biti naš 12. igrač“ – E to su u pravu! Pa fudbal se i igra zbog para…pardon, publike! I naravno da će ekipa dobiti vetar u leđa (još jedna fraza), kada imate bučnu i vernu publiku kao 12. igrača!
Drlupa nije imala vernu publiku, (jer niko nije voleo našeg gastrbajtera Drlupu, jer j*b*g*, pivo mu stodvajes’ dinara u kaVani, ima najbolji kombajn, i odvojio se od matičnog kluba FK Drlupa i odveo nekoliko najboljih igrača u svoj klub FK DENIM Drlupa, koji su se prodali za par piva posle tekme, obrok i gorivo, za ove što putuju, ALI, zato smo na jednoj utakmici imali 12. igrača. Bukvalno!
Naš Drlupa, gazda, trener, šerif, finansijer, alfa i omega Drlupe je pokazao još jedan svoj kvalitet kada se skinuo i obukao dres i ušao u igru, napravio brzinski nekoliko izmena u timu i taktici, tako da smo na kraju izašli na teren u formaciji 4-6-1 + goša. Naravno, sa Drlupom u špicu! „Ladno nas je izašlo 12 na teren, a da niko nije primetio?! Igrali smo tako nekih 15-ak minuta dok protivnički igrači nisu primetili da nas ima 12. Ne, nije se osetila naša dominantnost sa igračem više, naprotiv. Mala, okrugla, kreatura sa brojem 4 na leđima u liku našeg Drlupe je smetala saigračima i pravila gužvu na svakom delu terena gde se nalazila lopta, dok sudijska trojka na čelu sa čuvenim Okitićem, nije primetila neregularnost i izbacila, već onemoćalog Drlupu, propraćenog aplauzima gledalaca i uvredama protivničkih igrača na klupi.
Kada nas je Okitić oštetio jednom svojom sudijskom odlukom, Drlupa je kraj aut linije rekao svom sinu, koji takođe igra za Drlupu, da ga čim dođu kući obavezno podseti da izbriše Okitića iz prijatelja sa fejZbuka i da on, OBAVEZNO, uradi isto!
Taj Okitić me je koštao živaca i živaca svojim suđenjem gore, tako da neću dugo o njemu! Mali, upasan do grudi, dežmenjkasti, egocentrični dečko je toliko voleo da bude u centru pažnje svojim sviranjem, da sam mu jednom rekao da ću mu kupiti trubu da se isvira kući, pa kad dođe na utakmicu da nas pusti malo da igramo fudbal, kakav god da je! Častio me je žutim kartonom! Drugi put je 7 puta UZASTOPNO svirao nepravilno izvođenje auta, a 20-ak puta na celoj utakmici! A kunem vam se da sam viđao i gore izvođenje auta i u Ligi Šampiona! Tad sam mu rekao: „Druže, izvadi tu pištaljku iz usta, čini mi se da kada dišeš ona pišti, došli smo da se istrčimo ovde?“ Opet “žuta karta“ kao odgovor… I sto puta sam se zakleo da više nikad neću doći u Drlupu, ali braća Mandići me uvek odgovore na „trećem poluvremenu“…
TREĆE POLUVREME
Iskreno, voleo sam da dolazim gore. Sopot je prelep. Na samo 45 minuta vožnje od grada, to je odličan izbor da se pobegne od beogradske gužve i buke. Do prelepe prirode i blagodetima koje pruža Avala, najlepša oaza Beograda, doći ćete avalskim putem koji vodi u tipičan šumadijski predeo. Utakmice su nedeljom, tako da ne znam kako bih bolje proveo nedeljno popodne, ako izuzmemo Leu KiČ i njene uvek iste goste!
Volim da igram fudbal, pogotovo kad je dŽabe, a Sopot dosta podseća na Novu Varoš, pa se uz moje dođoše uvek osećam kao kod kuće. Mika Mandić živi u Sopotu, a Mance me uvek pokupi iz doma (studentskog) i krećemo sa njegovom ćerkicom i ženom, koja mora da nas vozi nazad, jer uvek popijemo „2-3“ piva, pa da ne rizikujemo neku kaznu…:). Posle utakmice, svratimo kod Mike, starijeg Mandića koji uvek ima nešto za „na čačkalicu“, roštilj, i naravno „Zaječarac“ i domaću…
Čim dođem kod njega, zaboravim i na Drlupu i na Okitića, pa i na nekog štopera koji me je gazio i podmuklo udarao celu utakmicu, a smrdi mu iz usta kao da je pojeo sve one bubišarbe i gusenice što jede Bear Grylls odjednom! I tu obično uz roštilj i pivce gledamo Premijer Ligu ili Partizan, ostanemo do kasnih sati, dok Mancetova žena ne zapreti da će nas ostaviti u Sopotu (što i ne bi bilo loše da Mance sutra ne mora da radi, a ja da idem na fakultet). Tada, teška srca ustajemo i krećemo, a Mika nas uvek sa tužnim pogledom i polupraznom flašom rakije isprati sa pitanjem: “Braćo, hoćete li ‘vako ranjenog da me ostavite?“, aludirajući na nepopivenu flašu, a bili smo „zagrejani i u dobroj spici“…
Mancetova gospođa me dovozi u dom, nekako se doteturam do sobe, istuširam se i odmah legnem, a cimeri i drugari me uvek pitaju je l’ ja idem gore da pijem ili da igram fudbal i kako me ne mrzi da putujem „čak tamo“ kad od toga nema ‘ljeba?! Ne može svako da shvati da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, a kamo li šta je „treće poluvreme“… I tako se „mučimo“ svakog vikenda.
U međuvremenu smo promenili klub, pa smo registrovani za FK Rogaču, koja deli stadion sa Drlupom, pa je to jedan od Drlupskih derbija, takodje poseban doživljaj. Ali zbog dosta obeveza, nisam imao prilike da više igram za njih, ali i tu je bilo dobrih doživljaja. Na kraju smo svi doživeli Okitićevu sudbinu – Drlupa, ozlojeđen našom „izdajom“ nas je izbrisao iz prijatelja.
Zeka, unuk Milosavljev, Vule/ov više nije IN.
