U narodu su velepoznate lovačke i ribolovačke i svake druge „…ovačke“ priče u koje retko ko veruje jer su uglavnom izmišljene. Ne bismo da vređamo, ali nekako se svaki put ispostavi da je tako. To se sve događa u šumi, močvarama, na rekama ili nekim drugim zabačenim mestima gde pored Vas druga živa bića čine samo životinje i poneka čudna biljka koja Vas plaši. Samim tim, pošto očevidaca uglavnom nema, možete da ispričate šta god Vam padne na pamet. Međutim…
Postoje i one koje ne mogu biti ispričane bez očevidaca, one u koje svi veruju jer se zaista svakom mogu desiti ili su se već uglavnom desile. Kaže se „najlepše je đačko doba“. Jeste, s određenim izuzecima, ali najzanimljivije i najluđe je ono studentsko! Zato smo odlučili da vam, s vremena na vreme, ispričamo po koju priču koja na ulicama, stadionima, po parkovima, šumama, menzama i još nekim specifičnim gradskim i studentskim mestima, zadesi našeg glavnog junaka Zeku Vulovog.
Prvi u nizu je nesvakidašnji slučaj u studentskom domu „4. april“. Ni mi nismo mogli da verujemo…
Kao student iz Nove Varoši, ja, Zeka Vulov, nisam mnogo različit od bilo kog drugog studenta koji je stigao da se školuje u Beogradu. Pre nekoliko dana započeo sam svoj radni dan kao i skoro svaki do sada…
Izgledalo je da će ovaj četvrtak biti kao i svaki drugi… Ustao sam kasno, pozvao drugare, gluvarili ceo dan po domu, igrali PES(neverovatna simulacija fudbala na Soniju koja ti jednostavno ne dozvoljava da daš džojstik nekom drugom kada ga uzmeš u ruke), dan je prolazio sasvim uobičajeno, nisam ni slutio da ću za samo 2 dana doživeti toliku popularnost u domu! Već imam preko 1000 Fejsbuk prijatelja i preko 300 novih zahteva…
Kasnili smo na večeru. Red je bio veliki, kao i uvek, iako je prošla ona najveća gužva i pomama za pohovanim kačkavaljem. Ljudi su se i dalje gurali da udju preko reda, a ja sam ih, netipično za sebe, ignorisao i puštao… Čekali smo nekih 35 minuta da stignemo na red. Imao sam osećaj da ću se onesvestiti od gladi. Uzeo sam svoj plato za hranu, hleb je bio malo svežiji nego inače. Nisam čak ni birao, jer nisam ni očekivao ništa specijalno, uzeo sam prvi tanjir sa krompirićima, graškom i svinjskom kremenadlom…
Prvo nisam ni primetio, dok moj cimer iz Pirota nije uzviknuo: „LE-LE!“, pokazujući prstom u moj tanjir sa dugočekanim obrokom… Pogledao sam u tanjir i osetio sam poglede nekoliko desetina ljudi oko sebe. Da, dobio sam meso bez kostiju! Bio sam presrećan! Za ove tri godine u menzi nikad nisam čuo da je neko dobio, a kamo li da sam ja dobio tako nešto! Kuvarice su se bledo gledale između sebe, čak su i pozvale upravnika menze da pomogne u razjašnjenju ovog velikog propusta menze! Ni on nije znao šta ga je snašlo, samo je slegnuo ramenima…
Ja sam produžio sa svojim obrokom za prvi slobodan sto i častio drugare Kokakolom, redovnim pratiocem ručka. Odmah sam pozvao drugara Žarka Zgloba, koji se u tom trenutku nalazio u našoj rodnoj Novoj Varoši. On inače, nije išao u menzu otkad je pre 15 dana polomio zub jedinicu zagrizavši kosku u kremendli, i morao sam da mu ispričam šta se dogodilo… Bio je skeptičan, kao i svi koji su čuli za ovo, ali je na kraju teška srca, morao da mi poveruje.
I dalje idem u menzu i moram Vam priznati, sada svaki put potajno priželjkujem da se ponovi situacija od pre neki dan, a ostali „domci“ su počeli da me zadirkuju da treba da odigram neku nagradnu igru, pitaju me brojeve za loto, da im sastavim po neki tiket…
Zeka Vulov
