Život pojedinih ljudi ima zagonetna, neverovatna i kontroverzna obeležja, zbog čega su u kolektivnoj ikonografiji ostali zapamćeni kao posebne, nesvakidašnje ličnosti. Po toj suštinskoj odluci oni postaju uzori koji stiču mesto u svetu mitova i legendi. Život takvih ličnosti pred nas postavlja brojne zagonetke o njihovoj prirodi i postupcima, identitetu i poreklu.
Prošlo poglavlje smo završili sa pričom o Templarima – jednoj od najjačih organizaciji u istoriji čovečanstva, a koja je bila u uskoj vezi sa crkvom, religijskim učenjem, mitovima ali i bogatstvom, a sada samo se odlučili da sa vama podelimo po koju reč o jednom od najčudnijih ljudi koji su se ikada pojavili u najvećoj zemlji na svetu.
Grigorije Jefimovič Raspućin
Grigorija Jefimoviča Raspućina jedni su smatrali svetim čovekom, a drugi prevarantom. Ovaj monah je imao gotovo natprirodnu moć da utiče na um i volju mnogih ljudi, kojiu je koristio da ostvari uticaj na ruski dvor i porodicu poslednjeg ruskog cara.
Od XVII veka pa sve do izbijanja Oktobarske revolucije 1917. godine verske prilike u Rusiji bile su u znaku brojnih mističnih i fanatičnih sekti čija su učenja bila van okvira pravoslavne crkve. Na sve strane su nicali vračevi, sveci, fanatici i oportunisti, šireći svoje ideje podjednako među siromašnim i bednim narodom i među plemstvom i zemljoposednicima koji su se prema narodu odnosili tiranski.
Duhovno zaparloženo, plemstvo je provodilo život u dekadenciji, što je bilo moguće u društvenom sistemufeudalnog tipa kakav je vladao u Rusiji, a koji je u velikim zemljama Zapada bio uveliko prevaziđen. Ni ruski car Nikolaj II Romanov i carica Aleksandra Fjodorovna nisu mogli da odole rečima i delima „božijih poslanika“, pa su podlegli uticaju čudnog i harizmatičnog monaha Raspućina.
Ko je bio Raspućin?
Rođen 1872. godine u sibirskom selu Pokrovsko nedaleko od Tobolska, Grigorij Jefimovič je od rane mladosti živeo raskalašnim životom, sve dok nije osetio „božasnki poziv“ i pristupio jednoj verskoj zajednici. Zbog svojih zapaljivih reči, fanatičkog pogleda i posebne fizičke snage postao je poznat kao „starec“, sveti čovek. Glas o njemu se uveliko proširio carstvom kada je ovaj nepismeni monah 1903. došao u Sankt Petersburg, gde mu je pošlo za rukom da bude primljen na bogosloviju.
Ubrzo je opčinio one koji su ga čuli da govori, pa je, ne bez izvesnih intriga, uspeo da dođe kod episkopa Hermogena i propovednika Heliodora, koje je monah potčinio svojoj volji, tako da su ga uveli u gradske plemićke krugove.
Raspućin čudotvorac
Raspućin je činio sve brojnija „čuda“ među ruskom aristokratijom, po čemu je postao nadaleko čuven, jednako kao i po svojim seksualnim sklonostima. Ovo dvoje nije bilo u međusobnoj suprotnosti za njegovu okolinu, koja je u njemu videla „svetog čoveka“ kroz koga Bog izražava svoju volju.
Tako je verovala i carica Aleksandra te je ubedila muža da je Raspućin možda poslednja prilika da se spase od hemofilije (sklonost krvarenju) carević Aleksej. Zabrinut za život sina i naslednika Nikolaj II se nije mnogo protivio, pa je naložio, da se taj „čudotvorac“ dovede na dvor.
Posle dve godine boravka u Sankt Petersburgu, na veliko iznenađenje svih, a posebno carskog para, Raspućin je uspeo da dečaku olakša bolest i čak ga je u više navrata spasao smrti. Dvorski lekari nisu bili ubeđeni u to što su videli svojim očima, ali nisu ni bili u stanju da objasne kako je taj čovek uspeo u nečemu u čemu se medicinska nauka pokazala nemoćna.
DEMONSKA MOĆ
Nakon poraza rusko-japanskom ratu 1905. i potonjih poraza u Prvom svetskom ratu, koji je izbio 1914., Rusija se našla u nezavidnom položaju. Car Nikolaj drugi i njegova vlast nisu imali nikakvog rešenja za ekonomsku krizu i opšte nezadovoljstvo u društvu, pogoršano usled teškoća u snabdevanju pošto se u sukob uplela i Turska.
Posle ruskog poraza i gubitka Poljske i Litvanije 1915., Raspućin je imao direktan uticaj na državna pitanja. Preko carice je februara 1916. godine za predsednika ruske vlade imenovao Šturmera, a za ministra policije Protopova, ljude iz sebi bliskog kruga s kojim je održavao večeri spiritizma.
Mnoge političke ličnosti smatrale su da je Raspućinov uticaj nedopustiv tako da su se na to žalili predsedniku ruske Dume, Rodzjanku. Za to vreme je i na dvoru raslo nezadovoljstvo. Maršal Vojejkov i carica majka pokušali su da upozore Nikolaja II na teške posledice koje po Rusiju može imati ovoliki Raspućinov uticaj, ali ga je car i dalje podržavao tako da je situaciju postala neizdržljiva.
Grupu ljudi bliskih caru, na čelu sa velikim knezom Dimitrijem Pavlovičem i poslanikom Puriškjevičem došla je do zaključka da novo poglavlje u državnoj politici može da se otvori samo smrću ovog mračnog čoveka. Osim toga, bilo je dosta i onih koji su mislili da je Raspućin nemački špijun i da je zapravo namerio da majku Rusiju odvede u propast. Tako je bio skovan plan da se starec ubije. Mladi knez Feliks Jusupov preuzeo je na sebe izvršenje ovog zadatka, te je na jednoj večeri na kojoj su bili prisutni brojni zaverenici ubio čudotvorca koji je, navodno, preživeo dejtvo otrova i nekoliko hitaca da bi naposletku umro tek udavljen u reci Nevi.
STRAŠNA AGONIJA MONSTRUMA
Raspućinu je verovatno bilo sumnjivo što ga je Jusupov pozvao na večeru u svoj dvorac u Mojki, pre svega zato što su na večeru bili pozvani i Puruškjevič i veliki knez Dimitrij. Bio je međutim dovoljno siguran u sebe i svoju moć, te je prihvatio poziv. U noći 19. decembra 1916. Grigorij Raspućin je došao u Jusupovljevu palatu i jeo i pio, ništa ne sluteći.
Njegove ubice su bile zapanjene kada mu nije bilo ništa od kolača otrovanog većom dozom cijanida. Jusupov je onda dosuo još otrova u čašu, ali ni od toga mu nije bilo ništa. Raspućin je i dalje delovao začuđujuće mirno, smejao se, jeo i pio, kao da mu je organizam otporan na smrtonosno dejstvo svakog otrova. Mora da je to pomislio i knez kada je izvukao pištolj i pucao. Raspućin je pao ranjen na šta su ga zaverenici, misleći da je mrtav, odneli u podrum.
„Raspućin je bio mrtav“, napisao je kasnije Jusupov. „Kapi krvi su tekle iz rane i kapale granitni pod. Odjednom, malo je pogledao na levo oko… i presekao me demonskim pogledom, punim mržnje, koja je zračila Raspućina iz očiju, čudno zelenih i nepomičnih poput zmijskih.“
Monah se nekako pridigao i pokušao da zadavi princa, uz strahovit krik od koga su zaverenici pretrnuli od straha. U tom času, vrata su se otvorila i Raspućin je pobegao. Poslanik Puriškjevič je potrčao za njim i ispalio četiri metka pre no što ga je oborio u sneg. Ali Raspućin još nije bio mrtav, pa su stali da ga udaraju motkama dok mu nisu polomili glavu. Onda su ga bacili u Nevu.
Kada je Raspućinov leš pronađen kako pluta rekom, primećeno je nešto neobično. Smrt nije nastupila od otrova i metaka, niti od udaraca po glavi, već od davljenja?!
Velika moć i hipnotički uticaj koji je Grigorij Jefimovič Raspućin imao na ljude oko sebe te njegova nesvakidašnja otpornost na smrt, i dalje predstavljaju misteriju i izazov za nauku.
Knjigu „Velike zagonetke čovečanstva“ možete potražiti u svim knjižarama Vulkan širom Srbije kao i na sajtu www.vulkani.rs.
