Metalne ploče položene na tlo, drvene grede, fluorescentne cevi na zidu, kutije od pleksiglasa – su samo neki od opisa artefakta izloženi u muzejima u SAD-u početkom šezdesetih.
Nakon Pop Arta koji deceniju pre, doživljava veliki komercijalni uspeh i apstraktnog ekspresionizma koji radikalno menja proces slikanja, pojavljuje se umetnička praksa značajna toliko da je i danas aktivna. Još od pojave izama u umetnosti, koji su se pod uticajem razvoja industrije brzo razvijali i smenjivali, uočava se reakcija na klasičnu, akademsku visoku umetnost. Preispituju se granice do kojih je umetnost dopirala kao i sve one kulturne vrednosti koje je zastupala.
Uz dešavanja koja su obeležila prethodni vek i kompletnu razorenost kao posledicu, prekida se potreba za razvojem umetnosti u onom smeru koji je odgovarao samo određenom sloju društva. Još od pre zvaničnog početka Prvog svetskog rata, kada se samo predosećalo da sleduju promene, umetnost na takvu društvenu situaciju odgovara hladnim izrazom. Zbog čega bi se negovale određene vrednosti kada se predoseća rat? Kako je za vreme Drugog svetskog rata umetnost kao takva bila zabranjena, osim one propagandne, nakon njegovog završetka ona se oporavlja kroz drugačiju stvaralačku praksu.
Na desnoj strani se zadržava nastojenost ka sopstvenom preispitivanju, težnjom ka određenim sistemima, nacionalnim utemeljenjem, dok se na levoj strani u skladi sa razvojem proizvodnog sistema, eksperimentiše sa novim. Jedni prolaze kroz krizu, drugi se oslanjaju na konkretno delovanje. Spoznajući nova sredstva i njihovu sve veću upotrebu u svakodnevnom kontekstu, umetnost se spaja sa društvom. Američki umetnik prihvata da se kvalitet njegovog dela određuje uspehom na tržištu, jer publika svakako nije bila pripremljena na ono što će videti u muzejima, ali ni ravnodušna.
Zbog lišenosti potrebe za određenim sistemom, upotrebljavaju se novi mediji, koriste predmeti iz svakodnevnice, razvijaju se novi izrazi. Prema tome je teško minimalističku umetnost gledati kao pravac koji egzaktno filtrira likovni izraz, po svom (nedefinisanom) teoretskom zastupanju. Uočavaju se pokušaji ili izazovi u novoj umetničkoj praksi koja se već vezuje pre za vizuelne umetnosti. Opis minimalističkih artefakta bi se bazirao na svođenje slike, koja se sada tretira kao predmet, na geometrijske primitive, kontrolu izraza i svedenost forme. Ovakva proračunatost bila je neophodna u posleratnom haosu, ali je upotreba novih sredstava navela da se takva praksa ne razvija usko u sopstvenim okvirima, već i da utiče na razvoj drugih.
Gledajući iz aspekta sadašnjosti, minimalistička praksa se neminovno primenjuje na druge umetničke i ne umetničke izraze. Ali, da bi se razumeo ovakav vid apstrakcije, neophodno je spoznati sve ono prethodno što je dovelo do ovakvog diskursa. Vizuelno pojednostavljena, minimalistička umetnost zastupa mnogo više.
Opis fotografija:
A_ Marsel Dišan, L.H.O.O.Q., 1919, ready-made
B_ Kazimir Maljevič, Suprematistička kompozicija, 1916, suprematizam
C_ Iv Klajn, L’accord bleu (RE 10), 1960, novi realizam
D_ Mark Rotko, No. 1, 1962, enformel
E_ Hesus Rafael Soto, Plavi kvadrat sa Tes, 2004, optička umetnost
F_ Robert Moris, Šou sa šperpločom, 1968, minimalistička umetnost
G_ Donald Džad, Bez naslova, 1977, minimalistička umetnost
H_ Den Flavin, Bez naslova, 1977, minimalistička/optička umetnost
I_ Sol LeVit, Crtež na zidu 565, 1988, konceptualna umetnost
