„Mama mu je rekla: Jednog dana bićeš čovek i vođa velikog benda. Mnogi ljudi će dolaziti sa velike udaljenosti da čuju kako sviraš svoju muziku kada sunce zađe. Možda će se tvoje ime naći na svetlosnim reklamama na kojima piše: Džoni Bi Gud večeras. Napred Džoni, napred!”, slobodan je prevod stihova u kojima se ime čuvenog izmišljenog rokenrol junaka može zameniti imenom onog iz stvarnosti tako da pesma postane istina. Zapravo i sam Čak je priznao da u ovim stihovima ima autobiografskih elemenata iako je Džoni dobio ime po klavijaturisti Džoniju Džonsonu sa kojim je ušao u svet svirki i koji je komponovao neke od njegovih najboljih pesama, a Čak ih kasnije prilagođavao svom instrumentu. Prezime Gud izvedeno je iz imena ulice u kojoj je Čak rođen u prilično siromašnoj porodici baš kao i seoski mladić koji ne zna da čita i piše ali zato majstorski svira gitaru.
Autobiografski detalji su iskombinovani sa izmišljenim i tako je nastao lik koji nije ni Čak ni Džoni ali je postao simbol muzičkog pravca čiji je nezvanični otac upravo Beri, a njegove dogodovštine će se nastaviti i u pesmama Go, Go, Go i Bye, bye Johnny. U dokumentima rokenrola ne postoje podaci kao što su tačno vreme i mesto rođenja, ime roditelja niti ime pesme sa kojojm je počeo da živi, ali se sumnja da su za sve krivi Čak Beri i pesma Maybellene . “Ako hoćete da rokenrolu date drugo ime, nazovite ga Čak Beri”, rekao je Džon Lenon, jedan od onih obožavatelja koji su najviše puta svirali obrade pesama starog dobrog majstora.
Kada počinjemo priču o Džoniju Bi Gudu, moramo da odemo u blizinu Nju Orleansa, duboko u Lusijanu gde se u šumi krije njegova rodna koliba. Kada počinjemo priču o Čarlsu Edvardu Andersonu Beriju, vraćamo se u 1926. godinu, državu Misuri, grad Sent Luis i prisustvujemo rođenju člana afromaeričke porodice koja pripada srednjoj klasi. Ne baš najbolji sklop okolonisti za rađanje deteta, ali 29 godina kasnije biće pravo vreme za rađanje rokenrola.Detinjstvo je obeleženo pevanjem u horu, sviranjem gitare na priredbama, učenjem kako se ovaj instrument svira i voli od bluzera, a tinejdžerski dani obeleženi su jednom pljačkom i odlaskom u zatvor u koji će se Beri više puta u životu vraćati iz različitih razloga.
Radio je u fabrici automobila i završio frizersko-kozmetičarsku školu, a onda je jednog dana odlučio da postane Džoni i priključuje se Sir John triju poznatom po klupskim svirkama. Jasno mu je da je Džoni Džonson vođa benda, ceni njegovo umeće sviranja na klavijaturama, muzikalnost i posvećenost, ali ipak nenamerno (to je jednostavno u njegovoj prirodi) preuzima ulogu onoga oko koga se šou vrti. Klub se puni jer publika želi da čuje tog gitaristu koji je spojio kantri i bluz zvuke pa čak napravio i nešto novo i potpuno prepoznatljivo što još uvek nema naziv a proslaviće se kao rokenrol. Čak i oni koji su mislili da je lud i sa nepoverenjem gledali ove njegove mikseve, nisu mogli da odole a da ne zaplešu. Bila je to 1953. godina i u Americi se svet delio na belce i crnce. Sve dok ih Beri nije ujedinio. Crnog gitaristu inspirisanog kantrijem (koji je pre svega muzika belaca) dolaze da čuju svi. I svi su saglasni da je to dobar provod.
Dvadesetdevetogodišnji Čak okuplja oko sebe znatno mlađu publiku, a 1955. godine odlazi u Čikago, obilazi klubove i u razgovoru sa muzičarima pokušava da sazna kako može da snimi ploču. Kada mu Leonard Čes traži da u njegov studio donese neki snimak, ni ne sluti da će dobiti nezvanično prvu rokenrol pesmu u istoriji, Maybellene. U priličnoj žurbi da snimi bilo šta Čak Beri je snimio obradu kantri pesme Ida Red. „Samo“ je potpuno promenio muziku, tekst prilagodio tadašnjim tinejdžerima koji vole brze automobile, i preko noći postao glavno ime na svim top listama a prodati primerci singla izražavali su se u milionima.
Svaka od naredne tri godine obeležena je po jednom istorijskom pesmom, a sve zajedno su imale nesaglediv uticaj na dalji razvoj rokenrola. Bilo je onih koji su se čudili zašto on u tim godinama peva o tinejdžerima, a Čak je sve objasnio rečima “ne pevam o sebi već o ljudima koji me slušaju”. A slušala ga je američka populacija koja je pretrpela i donela najveće promene u svakodnevnom životu i načinu zabave. Posleratni tinejdžeri koji za razliku od ranijih generacija mogu da uživaju u izlascima, svirkama, zabavi, postaju buntovnici koji rokenrol vide kao način oslobođenja od svega što pritiska ne samo njih već što je sputavalo sve ranije generacije. Jedan od njihovih idola je ovaj majstor na gitari koji je jednostavnim i duhovitim tekstom govori umetsto njih. A on je uvek pratio njihove rekacije na svirkama i pre svega želeo da ih dobro zabavi i “just let them hear some rock’n’roll music”.
Pročitajte koje pesme imaju najviše obrada, a neke od njih možda niste ni čuli u originalu
Berijeve pesme su među najviše puta obrađenim, a među velikim muzičarima koji su ih obradili najčešće se pominje ime Bitlsa. Omiljena pesma članova ovog benda, još iz vremena pre okupljanja, bila je Roll Over Beethoven kojom je Beri poručio da će rokenrol pomračiti slavu klasičnoj muzici. Naslov aludira na izreku da bi se neko okrenuo u grobu kada bi znao šta se sada dešava, a u ovom slučaju to je Betoven koji treba da prenese Čajkovskom da je Beriju potrebna injekcija ritma i bluza.
Pesme iz pedesetih i šezdesetih su obeležile čitavu Berijevu karijeru, iako u penziju ne namerava da ode ni sada kada se približava devedesetom rođendanu, a u 2014. godini je pored velikih koncerata i tv emisija prenošenih uživo svake srede svirao u jednom klubu održavajući skoro dvadesetogodišnju tradiciju. Početak karijere je bio toliko plodonosan da nije morao da snima stalno nove pesme, dovoljno je da se pojavi i odsvira nešto čime je istorija počela. Naravno uvek uz brojne improvizacije, šale i pepoznatljive scenske pokrete. Već sedamedesetih godina je na svoje turneje krenuo sam. Tačnije sa gitarom. Smatrao je da mu bend nije potreban jer u svakom gradu postoje ljudi koji znaju da sviraju njegove pesme. I bilo je tako jer je bilo nemoguće svirati rokenrol a ne znati ih. Tako su brojni mladi muzičari dobili priliku da sviraju sa čovekom od koga je sve počelo, a među njima je bio i Brus Springstin. Drugi poznati obožavatelj, Kit Ričards, pamti drugačiju anegdotu sa njegovog koncerta – kada je u bekstejdžu želeo da dodirne gitaru svog idola, od Čaka, koji ga nije prepoznao već je mislio da je samo još jedan dosadan fan, dobio je udarac pesnicom.
Osamdesetih godina Čak Beri nastavlja sa životom rokenrol zvezde i ne prestaje da bude u centru pažnje. U ovoj deceniji je otvoren Rokenrol Hol slavnih, a jedan od prvih ljudi koji su ušli bio je, sasvim logično, on. U to vreme je snimljen i biografski dokumentarac Hail! Rock’n’roll, dobija Gremi nagradu za životno delo i posle dužeg vremena na jednom od koncerata ponovo svira sa Džonijem Džonsonom.
Kada se sve sabere pred devedeseti rođendan, potrebno je mnogo redova ispisati da bi se nabrojale sve nagrade koje su pripale Čak Beriju i da bi se spomenule sve liste na kojima se našao među najboljima i najvećima, kao i liste na kojima su njegove pesme došle na sam vrh najuticajnijih i najprepoznatljivih. Teorijski nije isključena ni mogućnost da rokenrol priču o Džoniju slušaju i bića sa drugih planeta. Ovo je jedina rokenrol pesma koja se našla na čuvenoj zlatnoj ploči koju je Vojadžer 1977. godine odneo u svemir, a na kojoj su zabeleženi različiti tonovi i slike koji prestavljaju ljude i dela koja su stvorili. Ako neko preko ovih podataka želi da upozna civilizaciju daleke plave planete, pred njim će sasvim sigurno zasijati ime Džoni Bi Gud, a kada je reč o rokenrolu Čak je sve rekao: “Ne postoji ništa novo pod Suncem. Zato me ne optužujte da sam prvi, samo pustite da traje”. Nema šta da se doda, osim: „Go, Johnny, go!“
