Možda ti ova pesma zvuči poznato? Neke pesme su toliko puta obrađene da nije lako odmah odgovoriti ko ih peva u originalu. Ima onih koje su pevale brojne velike zvezde ponekad čak i u potpuno drugačijem stilu ili sa promenjenim tekstom. Neke obrade se toliko razlikuju od originala da se mogu posmatrati kao potpuno nezavisne, a neke su svojom popularnošću zasenile originalne kompozicije koje bi možda zauvek bile zaboravljene da nisu doživele svoju novu verziju. U ovom tekstu vam predstavljamo neke od pesama koje su najviše puta obrađene, ali i one čije originale možda nikada niste čuli.
Yesterday
Ne postoji zvanična lista pesama koje su najviše puta obrađene, ali u Ginisovoj knjizi rekorda jasno piše da je na prvom mestu veliki hit Bitlsa, Yesterday, koji je do 1986. godine snimilo 1600 muzičara. Danas broj obrada ove pesme iznosi preko 3000 i neprestano raste. Osim toga, pesma je zauzela značajno mesto na mnogim listama, a Bi-Bi-Si ju je 1999. godine proglasio najboljom pesmom 20. veka. Pesmu je napisao 1963. godine Pol Makartni a dve godine kasnije se pojavila na albumu Help „liverpulskih buba“. Ovo je prva pesma koju je svirao i pevao samo jedan član Bitlsa. Makartni je više puta govorio njenom o nastanku i kako mu se ta pesma jednostavno „vrtela u glavi“ pa je mislio da ona sigurno već postoji. Zato je pre snimanja konsultovao brojne muzičke stručnjake, a oko teksta mu je pomogao Džon Lenon koji je često o ovoj pesmi pričao sa određenom dozom ljubomore. Radni naziv je bio Scrambled Eggs, a Makartni na početku nije znao da će melodija vremenom dobiti tekst koji će od ove grupe, koja je do tada bila tinejdžerska atrakcija, napraviti i stihotvorce balada za odrasle. Na albumu Help, ovu pesmu svira Pol Makartni na akustičnoj gitari u pratnji gudačkog kvarteta što je čini prvom pop rok pesmom sa elementima klasične muzike.
Neke od poznatijih obrada ove pesme izvode Rej Čarls, Marvin Gej, Tom Džons, Elvis Prisli, Frank Sinatra, Endi Vilijams.
Satisfaction
Pesmu je komponovao 1965. godine Kit Ričards, dok je celokupan tekst osim stiha „Can’t get no satisfaction“ napisao Mik Džeger. Upravo ovaj stih, koji je gramatički neispravan, u velikoj meri je doprineo popularnosti i dopadljivosti pesme. Osim naslova, slušaoce ka ovoj pesmi privlači i melodija na gitari, a sam Ričards je rekao da na živim nastupima nije odsvirao dva puta ovu pesmu na isti način. Pesma je postala neka vrsta zaštitnog znaka Rolingstona, a Džeger je u intervjuima govorio da je uvek potrebna jedna pesma koja će učiniti bend velikim, a njihova je bez sumnje ova koja je prema mišljenju mnogih odlično oslikala duh vremena u kom je nastala. Tekst o čoveku koji ne može da pronađe zadovoljstvo nastao je nakon brojnih turneja po SAD na kojima je Džeger dobro video loše strane američkog života i komercijalizacije.
Neke od poznatijih obrada ove pesme izvode Bed Bojs, Dora Hol, Areta Frenklin, Bil Kozbi, Šedous, Džimi Hendriks.
Imagine
Ako je Džon Lenon potajno žalio što nije napisao pesmu Yesetrday, već 1971. godine je dobio priliku da snimi svoju pesmu koja će postati jedan od najvećih hitova sa velikim brojem obrada. I pesma Imagine je ušla u Ginisovu knjigu rekorda 2002. godine ali je zauzela drugo mesto među omiljenim britasnkim singlovima svih vremena. Prvo mesto je ustupila pesmi Bohemian Rhapsody. Pesma je postala svetska himna pacifizma, a Lenon ju je nazivao virtuelnim manifestom komunizma, iako nikada nije zastupao ovu kao nijednu drugu ideologiju. Stvari o kojima je Lenon maštao su svakog dana sve dalje od ostvarivanja pa pesma ne gubi na aktuelnosti već više od 40 godina. Autorska prava danas pripadaju Joko Ono kojoj su se mnogi autori obratili sa željom da obrade pesmu ali da izbace stihove u kojima se pominje kako bi svet bio lep kada ne bi postojale religije, što je ona odbila. Klavir na kome je Lenon komponovao pesmu obišao je veliki deo sveta u cilju promovisanja mira, a 2000. godine je otkupljen za 2 miliona dolara i vraćen u Liverupul, u muzej posvećen Bitlsima.
Neke od poznatijih obrada ove pesme izvode Dajana Ros, Elton Džon, Nil Jang, Antonio Banderas, Madona.
Summertime
Jedna od pesama koje su toliko puta obrađene da je teško ispratiti njihovu istoriju i vratiti se na sam početak, vreme nastanka i ime osobe koja je za to zaslužna, jeste i Summertime. Danas je najpoznatija verzija koju peva Dženis Džoplin, a ona je ovu pesmu otpevala i na samom kraju svog poslednjeg koncerta samo godinu dana nakon nastupa na Vudstoku 1969. godine. Ipak, Summertime je dosta starija pesma, a jedno od prvih izvođenja se vezuje za folk operu Porgy and Bess koju je komponovao Džordž Geršvin 1934. godine. Kao materijal je iskorišćena starija poema o životu crne zajednice u Čarlstonu i spiritulana muzika Afro-Amerikanaca, a neki muzičari u ovoj pesmi prepoznaju i elemente stare ukrajinske uspavanke. Pesma se danas smatra džez standardom i doživela je brojne obrade i izvođenja u filmu i predstavama, a snimljena je čak oko 2000 puta.
Prvu popularnu obradu ove pesme pevala je Bili Holidej, a među muzičarima koji su je snimili nalaze se i Ela Ficdžerald, Luj Amstrong, Nina Simon, Zombis, Soni i Šer.
Over the Rainbow
Filmski klasik iz 1939. godine „Čarobnjak iz Oza“ dobio je samo jednog Oskara i to za pesmu koja možda samo igrom slučaja nije izbačena iz filma, Over the Rainbow. Zapravo, producenti su smatrali da pesma predugo traje i da usporava radnju na samom početku filma, ali su je ipak zadržali. Danas je kultna u istoj meri kao i sam film. Muziku za ovu pesmu, koju je Američki filmski institut proglasio najboljom filmskom pesmom svih vremena, napisao je Harold Arlen, a tekst je napisao Jip Harburg. Iako pesma na prvi pogled opisuje sanjarenja jedne devojčice koja poput Alise želi da ode u zemlju u kojoj će biti sve kao u njenoj mašti, pesmi je često pripisivana politička konotacija. Zato je i postala svojevrsna američka himna i patriotska pesma jer je tumačena kao izražavanje nade u program Frenklina Ruzvelta koji je trebalo da zemlju izvuče iz Velike depresije.
Među brojnim muzičarima koji su obradili ovu pesmu nalaze se Erik Klepton, Frenk Sinatra, Selin Dion, Barbara Strejsend i Kajli Minog.
Knockin’ on Heaven’s Door
Bob Dilan je 1973. napisao pesmu Knockin’ on Heaven’s Door za vestern Pat Garrett and Billy the Kid, tačnije za scenu u kojoj šerif Kolin Bejker umire. Pesma je doživela brojne obrade u različitim stilovima, a Voren Zivon je svoju verziju snimio neposredno pred smrt kada je znao da umire od raka pluća. Bob Dilan je poznat kao neko ko retko dozvoljava da muzičari promene delove njegovih pesaama, ali napravio je izuzetak 1996. godine kada je dopusito Tedu Kristoferu da napiše nov stih posvećen učenicima i nastavnicima ubijenim u masakru u Škotskoj. Upravo ovu pesmu je izabralo 1730 gitarista iz Indije koji su svirajući je 5 minuta postavili rekord kao najveći gitarski ansambl.
Neki od muzičara koji su obradili ovu pesmu su Erik Klepton, Brus Springstin, Bon Džovi i Areta Frenklin.
House of the Rising Sun
Pesma House of the Rising Sun svoju popularnost duguje Enimalsima, a istoričari ne mogu da odrede njeno tačno poreklo niti o čemu prvobtina verzija govori. Kod Enimalsa „kuća izlazećeg sunca“ je kockarnica, a u nekim ranijim verzijama tekst je asocirao na javnu kuću ili zatvor. U svakom slučaju pesma je nastala mnogo pre 1964. godine kada su je momci iz Njukasla snimili. Kroz nju se provlači tradicionalna engleska melodija, ali se pesma često vezuje za afro-američki folk. Možda je upravo zbog toga ovo bila prva pesma britanskog benda koju nisu snimili Bitsli a koja je u SAD doživela veliki uspeh.
Pesmu su obradili i Nina Simon, Bob Dilan, Suprims, Everli Bradrs, Mjuz, Toto i mnogi drugi.
Blue Suede Shoes
Karl Perkins nikada nije imao tako skupu i luksuznu stvar kao što su plave antilop cipele koje se čuvaju za igranke. Ali je čuo od Džonija Keša priču o čoveku koji je imao dovoljno novca za ovu obuću, a način na koji se prema njoj odnosilo ostavio je veliki utisak na njega. Ubrzo je njegova uzrečica kada želi nešto da odbrani postala „ne diraj moje plave antilop cipele“. Godine 1956. one su ušetale i u njegovu pesmu koju je kasnije proslavio Elvis Prisli jer Perkinsu ona nije donela sreću. Dok je vozio prema televizijskom studiju u kome je trebalo da je predstavi, imao je saobraćajnu nesreću u kojoj je njegov brat poginuo, a Perkins je teško povređen. Posle ovog događaja se nikada nije potpuno emotivno oproravio, a promociju pesme je prepustio kolegi Elvisu. „Trebalo mi je 85 milja da postanem prvi rokabili na nacionalnoj televiziji“, govorio je Perkins nad čijim su se stihovima pripadnici starijih generacija zgražavali i nazivali ih đavolskim. Ipak, Blue Suede Shoes je prva pesma koja je u isto vreme bila hit na američkim pop, kantri i R’n’B listama.
Osim Elvisa, ovu pesmu su obradili i Klif Ričard, Bil Haley and His Komets, Badi Holi, Džimi Hendriks, Skorpions i Raj Kuder.
My Way
Pesma My Way je postala zaštitni znak Frenka Sinatre, iako ju je za ovog pevača napisao drugi poznati muzičar Pol Enka. Tačnije, Enka je obradio 1969. godine nešto stariju francuku pesmu Comme D’Habitude koju je pevao Klod Fransoa. Pesma je imala sasvim drugačiji tekst i govorila je o razvodu a u nekim delovima Evrope je bila prilično popularna. Pažnju Pola Enke je privukla tokom jednog njegovog boravka u Parizu. Nakon povratka u Njujork, jedna kišna noć je u 3 ujutru pružila Enki inspiraciju da napiše drugačiji tekst za Frenkija. Sinatra nikada nije preterano voleo ovu pesmu jer je njenu poruku smatrao sebičnom i punom samoljublja. Nekoliko verzija pesme My Way snimio je i sam Pol Enka, a među njima su i dueti sa Hulijom Iglesijasom i Bon Džovijem. Pesma je i danas širom sveta popularna i sastavni deo svakih karaoka žurki, ali na Filipinima treba biti oprezan jer statistika govori da uvek kada je neko na ovakvim događajima peva, izbije tuča.
Džipsi Kings su ovu pesmu pevali na španskom, Seks Pistols su napravili pank verziju a obradili su je i Robi Vilijams, Elvis Prisli, Klif Ričard, Brenda Li, Tom Džons i mnogi drugi.
Poznatije od originala
Girls Just Wanna Have Fun
Malo ko nije čuo veliki hit iz osamdesetih Girls Just Wanna Have Fun, ali još manje je onih koji znaju da je originalnu verziju 4 godine pre Sindi Luper pevao Robert Hazard, a da tekst nije bio identičan i imao je sasvim drugačiju poruku. Dok je Sindi pevala o samostalnim ženama koje znaju šta žele, a žele da se zabavljaju, Robert je bio prilično šovinistički nastrojen a glavni junak pesme objašnjava roditeljima da ne želi da se uozbilji jer ženama je potreban muškarac samo radi zabave.
I Love Rock’n’Roll
Još jedna pesma iz osamdesetih u kojoj su muške i ženske uloge postavljene potpuno drugačije u odnosu na samo nekoliko godina ranije jeste i I Love R’n’R. Pesmu je proslavila Džoan Džet, a u originalu je izvodi grupa Erous. Međutim, zbog njihvog sukoba sa izdavačkom kućom i štrajka novinara, pesma je jedno vreme bila zaboravljena.Među hitove ju je lansirala Džoan Džet koja ju je snimila najpre sa članovima Seks Pistolsa a kasnije i sa bendom Blek Harts. Pesma danas ima tridesetak verzija, a za njenu popularnost je u velikoj meri zaslužna energija koju je ova rokerka donela. Džoan je u ovoj pesmi, za razliku od njene originalne verzije, devojka koja odvodi momka koji joj se dopada sa žurke, a nakon toga je postala inspiracija ženskog roka.
Hey Joe
Džimi Hendriks je 1966. snimio pesmu Hey Joe, iako nije mnogo voleo da peva i nije bio ni blizu toliko siguran u sebe kao kad svira. Prvi snimak ove pesme je nastao godinu dana ranije zahvaljujući grupi Livs, a njen orignalni autor je nepoznat. Niko ne poseduje autorska prava na ovu pesmu, pa može da je snima ko god želi, što je dovelo do toga da ona ima oko 400 obrada. Pretpostavlja se da je prva verzija nastala u nekom folk klubu u Edinburgu pedesetih godina i da ju je svirao Bili Roberts ne sanjajući šta će sa sa njom u godinama koje slede dogoditi i da će se u nekom delovima sveta ljudi svakom Amerikancu obraćati rečima „Hey Joe“.
China Girl
Pesma China Girl rezultat je saradnje Dejvida Bouvija i Igija Popa, ali se prvo pojavila na Igijevom allbumu The Idiot iz 1977. godine, a Bouvijeva znatno uspešnija verzija je snimljena šest godina kasnije. Pesma je nastala tokom njihovog zajedničkog boravka u Berlinu, a inspirisana je aferom koju je Igi Pop imao sa jednom devojkom iz Vijetnama. Tumačenja pesme su brojna od onih po kojima je opevana samo ljubavna veza između dvoje ljudi koji pripadaju različitim kulturama do onih po kojima je simbolično prikazana zavisnost od droge. Sve u svemu, činjenica je da se lepa Kuelan u Parizu u tajnosti viđala sa čovekom koji je prvi snimio ovu pesmu iako nije govorila engleski, a čuveni muzičar nije znao francuski. Činjenica je i da deo teksta pesme glasi „I’ll ruin everything you are, I’ll give you television“, a da li je Igi Pop kao pripadnik američke kulture žalio što ona kvari neke druge kulture, za sada ostaje u domenu nagađanja i slobodnog tumačenja.
I Wiil Always Love You
Film Telohranitelj, sa Kevinom Kostnerom i Vitni Hjuston u glavnim ulogama, osvojio je publiku 1992. godine. Još veću pažnju i dugotrajniju slavu je stekla pesma I Wiil Always Love You koja je dobila brojne nagrade ali ne i Oskara iz vrlo jednostavnog razloga – nije originalno snimljena za ovaj film. Zapravo, Vitni je u ovom filmu, po Kostnerovom izboru, otpevala drugačiju verziju pesme koju je 1974. snimila Doli Parton. Iako je danas poznata kao pop soul ljubavna balada, Doli Parton ju je napisala u kantri stilu a tekst je govorio o prekidu saradnje sa kolegom Porterom Vigonerom, sa kojim nikada nije bila u romantičnoj vezi. Doli Parton nije dozvolila Elvisu Prisliju da obradi ovu pesmu ali je zato nakon filma Telohrantielj bila oduševljena kako je „od jednostavne pesme napravljena tako moćna stvar“ govoreći da je na neki način ovo ipak pesma Vitni Hjuston.
Hound Dog
Pesma Hound Dog je danas poznata kao hit Elvisa Prislija, ali on je zapravio snimio obradu obrade. Originalnu verziju je pevala Big Mama Toronton, a napisali su je još kao tinejdžeri Džeri Liber i Majk Stolur, tvorci brojnih hitova. Između njenog prvog studijskog snimka i Elvisove verzije prošlo je samo četiri godine, ali i 26 drugih obrada. Upravo su neke od obrada inspirisale Elvisa, pa do njega nije ni došao originalni tekst a bluz melodiju je zamenio rokenrol ritmom. Autorima se nije svidela ova verzija koja je, kako su sami rekli, bila previše brza i previše „belačka“. Međutim, prema njihovom priznanju, počela je da zvuči mnogo bolje kada je prodato prvih osam miliona ploča i kada su počele da pristižu velike sume novca. Ovaj dvojac je kasnije nastavio saradnju sa Elvisom i napisali su mu veći broj pesama, naročito za film Jailhouse Rock.
