“Doživljavamo pozorište kao alatku za menjanje sveta i lični razvoj. U protivnom, ono ne služi ničemu” kažu iz “Reflektor teatra” za “Portal Mladi”, čije su predstave oduševile Srbiju svojim porukama
O mnogim društvenim problemima koji nas okružuju, danas se uglavnom ćuti. Nasilje, abortus i emigracija mladih ljudi samo su neki od problema koji se uglavnom guraju pod tepih. Ipak, i dalje ima onih koji su spremni da dignu svoj glas zarad bolje budućnosti. Omladinska organizacija “Centar E8” koja već godinama unazad edukuje mlade ljude o ovim i mnogim drugim problemima, sada je otišla korak napred. Oni su formirali “Reflektor teatar”, pozorište koje ima edukativnu svrhu i koje kroz umetničku prizmu obrađuje ozbiljne društvene teme. Uspeh koji postižu svojim predstavama širom zemlje, samo im je dodatna motivacija da uspeju u svom cilju, a to je da podignu svest kod ljudi o važnosti rešavanja problema naše sumorne svakodnevnice. O samom pozorištu, predstavama, njihovim porukama, ali i planovima za budućnost, za “Portal Mladi” govorili su producentkinja Aneta Goranović, dramaturškinja Milena Bogavac i jedan od glumaca, Đorđe Živadinović Grgur.
“Reflektor teatar” nastao je kao ogranak omladinskog “E8” centra. Za one koji nisu upućeni, recite nam kako je “E8” centar nastao i koji su njegovi ciljevi?
Aneta: “Centar E8” je omladinska organizacija nastala pre 13 godina u Beogradu. Stvorili su je mladi aktivisti i aktivistkinje, koji su i tada pozorište upotrebljavali kao metodologiju u obrazovanju mladih. Osnovna ideja “Centra E8” je da su mladi heroji i heroine našeg društva, a da edukacija, aktivizam, umetnost i kreativne kampanje zaista menjaju svet. Danas su u fokusu muškost i potreba da se mladi dečaci edukuju i postanu saveznici u stvaranju rodnoravnopravnog društva. To se radi kroz projekat “Budi muško”, zatim zapošljavanje mladih kroz projekat “Budućnost za 5”, rad sa očevima kroz projekat “Super tata”… Kancelarija “Centra E8” u Vranju omogućava nam da radimo sa lokalnim stanovništvom sa željom da se smanji i spreči diskriminacija. Radimo i sa novinarima i edukujemo mlade o reproduktivnom zdravlju.
Kako ste došli na ideju da formirate “Reflektor” teatar?
Aneta: Stvaranje “Reflektor teatra”, prirodan je korak posle četiri godine intezivnog rada i razvoja pozorišne produkcije u okviru “Centra E8”. Želeli smo da da stvorimo organizaciju kojoj će pozorište biti prioritet i da nastavimo da se razvijamo. U našoj produkciji trenutno postoje četiri aktivne predstave, koje se izvode na tri različite lokacije. Novo ime, nove ambicije i želja da naše produkcije nastave svoj uspešan život bili su temelji stvaranja “Reflektor teatra”.
“Reflektor teatar” se predstavlja kao pozorište koji ima pretežno edukativnu ulogu. Recite nam nešto više o tome.
Milena: Naše pozorište izraslo je iz omladinske organizacije čija je primarna delatnost edukacija mladih. Ekipa smo koja pozorište doživljava kao alatku za “menjanje sveta”, lični razvoj pojedinaca i kolektivni čin koji pokreće debatu. Šta više: smatramo da “pozorište radi pozorišta” ne služi ničemu, pa čak ni pozorištu. Umetnost je polje borbe, a kako su nenasilje i ravnopravnost, temeljne vrednosti koje zastupamo, naša borba za njih ne sme biti nasilna. Razvili smo sistem kojim pravimo predstave, a on se sastoji iz maratonskih, višemesečnih procesa. Skupljamo se da zajedno istražujemo pojedine teme, a kada o njima sve naučimo, pravimo predstavu koja će našoj publici ukratko prezentovati sve što znamo. Trudimo se da naši glumci ne budu glumci, već aktivisti koji sa scene saopštavaju iste stavove koje brane i kada sa nje siđu. Nije novost da pozorište jeste moćno sredstvo društvene emancipacije. Mi ga tako i koristimo. Onda kada posle kvalitetnog i pedantnog procesa, uradimo pametnu, estetski i umetnički relevantnu predstavu, sigurni smo da će ona u potpunosti ostvariti svoju edukativnu ulogu. U procesu učimo, da bi kroz predstave podučavali.
Vaši glumci su prošli svojevrsnu obuku za učešće u predstavama, s obzirom na to da predstave uglavnom obrađuju teme od društvenog značaja. Kako izgleda takva vrsta obuke?
Đorđe: Različite su bile pripreme za različite predstave. Za predstavu „Muškarčine“ imali smo radionice za pokret, improvizacije i razgovore. Takođe, prošli smo i kroz radionicu „Budi muško“, trening za mladiće koji se sprovodi već godinama unazad po celoj Srbiji, ali i regionu, pri čemu se obrađuju teme rodno zasnovanog i vršnjačkog nasilja, suočavanje sa predrasudama, etiketiranjem, osposobljavanje za razlikovanje roda i pola itd. Dok smo radili predstavu „Crvena“, imali smo iskustvene sastanke sa ženama koje su imale abortus, njihovim partnerima, lekarima koji izvršavaju abortuse, ali i malu školu feminizma, pravnim okvirima koji tretiraju temu kojom se bavimo. Bili smo deo antropološkog naučnog rada, pa smo i sa njima prolazili kroz razne radionice koje se tiču ženskosti i uopšte roda.
Predstava “Crvena: Samoubistvo nacije” obrađuje položaj žena u društvu i jednu kompleksnu temu, a to je abortus. Žene u društvu često nailaze na osudu zbog toga. Koliko god bilo teško, ko o tome treba da odluči: zakon o kome se govori ili sama žena?
Milena: Zakon mora da omogući ženama da same odlučuju o svojim telima, svojim matericama i svojim životima. Borba koja se u čitavom svetu vodi nije borba “za abortus” i “protiv abortusa”, već je borba “protiv abortusa” i “za pravo na odluku”. Debatuje se o pravima, ciframa, statistici… ali se zato veoma malo govori o konkretnim, ličnim iskustvima žena. Ni jedna žena ne želi abortus. Da li je, onda, fer osuđivati nas, zbog onog što nismo želele da nam se desi? I još gore: da li je fer terati nas na opciju koju, iz nekog razloga, želimo još manje?! Mnoge žene dele ovo iskustvo i osećaju da su uradile “nešto loše” onda kada su verovatno donele tešku odluku u svom životu u želji da im bude bolje. Nadamo se da je “Crvena” pre svega utešila i ohrabrila te žene, a zatim edukovala sve one koji o pitanju abortusa razmišljaju kao o ciframa, statisci i zakonu. Nadamo se i da je ova “muška predastava o ženskim pravima”, edukovala i muškarce, pokazavši im da je jedini pošten stav koji muškarac može da ima o ovom pitanju, stav kojim se besuslovno brani žensko pravo na odluku, ma kakva ona bila.Zakon ne sme da ulazi u naše materice, jer su one najintimniji i najličniji prostor svake od nas. “Crvena” nije samo predstava o abortusu. Ona je predstava o mizoginiji, u različitim društvenim sferama i cilj joj je da pokaže koliko je danas i ovde teško biti žena koja želi da rodi dete.
Zanimljivo je da u predstavi igraju samo muškarci. Kako ste došli na tu ideju? Da li su oni verodostojno predstavili probleme zbog kojih su žene na meti osuda?
Milena: Pre rada na “Crvenoj”, dugi niz godina radili smo na programima koji podučavaju muškarce o feminističkim temama i koji se temelje na činjenici da borba za rodnu ravnopravnost nije samo ženska stvar. Ravnopravnost se tiče svih nas, svi smo deo problema i svi moramo učestvovati u rešavanju. Ideja da u “Crvenoj” igraju samo muškarci, bila je logičan nastavak ove teze, prema kojoj je rad naše organizacije prepoznatljiv. Želeli smo predstavu kao dokaz da nisu svi muškarci mizogini, da – pored onih koji prikupljaju potpise za zabranu abortusa, postoje i drugi, koji su saveznici ženama, u borbi za ženska prava i koji razumeju da je sloboda takva: kada je nema za nekog, nema je ni za koga. Za muškarca u patrijarhatu, važno je da nauči da svoje privilegije koristi u borbi za ravnopravnost. U društvu koje je u svakoj svojoj pori mizogino, kada dvadeset muškaraca govori o nasilju nad ženama, to na čudan način odjekne mnogo jače, nego kada bi ti radile žene. Želimo da živimo u svetu u kom se muški i ženski glas jednako poštuju, a ovo je jedan od načina da to ostvarimo.
Predstava “Muškarčine” postigla je veliki uspeh. Kakva je vaša reakcija po tom pitanju, da li ste iznenađeni odzivom publike?
Aneta: “Muškarčine” su prva profesionalna predstava “Centra E8” i od 2012. godine izvodi se u “Bitef teatru”. Svi su verovali u kvalitet predstave i njenu neophodnost u društvu, kakvo je naše, ali mislim da niko nije mogao da predvidi da će se predstava igrati više od četiri godine i da ćemo u aprilu 2017. godine slaviti 100. izvođenje, da ćemo gostovati u devet zemalja i više od 30 gradova. To je veliki i važan uspeh za društveno angažovano pozorište u Srbiji. Intenzivno radimo i razvijamo našu publiku, imamo sjajne partnere i inovativne kampanje, a kad kreativno i posvećeno promovišete dobru predstavu, onda su vaša izvođenja uvek puna. Ponosni smo na “Muškarčine”.
Predstava prikazuje ponašanje današnjih muškaraca na Balkanu. Šta danas znači biti muškarac? I kako bi pravi muškarac trebalo da se ponaša?
Đorđe: Ako mene pitate, ništa naročito drugačije od biti žena ili dete. To znači biti dobro, savesno i svesno ljudsko biće, odgovorno za svoje ponašanje. A kakvo bi to ponašanje trebalo da bude, e o tome bi moglo dosta da se govori. Svakako ne bi trebalo da izgleda kao stereotipni Balkanac, jer u takvom društvu živimo već vekovima, a izgleda kao da civilizacijski idemo unazad. Ne bi trebalo da se drži slike koja je napravljena i servirana putem medija i kroz istoriju, već bi trebalo da razmišlja, da istražuje, otkriva, da mnogo uči, da se ne stidi da pita, da prizna da ne zna ili ne ume nešto, da zna da može da i plače i da urla i da udara, ali jedino u džak, ako je frustriran i negativan… Prosto, da bude iskren sa sobom i drugima. Ali sve to bi trebalo da bude svako, ne samo pravi muškarac…
Predstava “Žudnja” obrađuje i jednim delom život engleske književnice Sare Kejn. Kakvu vrstu žudnje žele da prikažu glumci u ovoj predstavi?
Đorđe: Svako od nas je, u toj predstavi, a u skladu sa onim što sam rekao o tome šta mislim da je pravi muškarac, iskreno suočen i sam sa sobom na tom XXL jastuku. Tako mora da bude! Mi u toj predstavi nismo glumci, mi se bavimo svojom žudnjom koju je veoma teško definisati jer žudnja je za svakog nešto drugo. Može se žudeti za nekim ili nečim, može žudnja da bude i lepa, i užasna, ali ono što je najvažnije je da moramo otkriti svoju žudnju i pogledati se s njom u oči. To je ono na šta predstava treba i gledaoca da motiviše.
Predstava “Sumnjivo lice” po tekstu Branislava Nušića predstavljena je na sasvim drugačiji način. Iz ugla “Reflektor” teatra, to nije predstava koja treba da nasmeje publiku?
Milena: Naše “Sumnjivo lice” je mnogo više “o tekstu Branislava Nušića”. Na scenu nismo postavili ovu komediju, već kontekstualnu analizu te komedije, u vreme kada je napisana i današnje vreme, kada je mnoga pozorišta igraju isto kao i u 19. veku. Stvari kojima se Nušić ismejava zapravo su strašne, ali je još strašnija činjenica da ih je društvo pacifizovalo, bez obzira na činjenicu da se mnogo toga od Nušića do danas, nije promenilo. Neka vrsta refrena u ovoj predstavi glasi “Nije smešno!”, a cilj nam je bio da skrenemo pažnju da Nušić nije bio “laki pisac”, komičar i zabavljač, kako ga danas predstavljaju. Nušić je bio disident, osporavan od vlasti, zatvaran zbog svog pisanja, duhovit ali pre svega strog kritičar društva. Baštiniti ovog pisca, ne znači igrati ga kao “istorijsku kategoriju”, već pre svega stati iza onih stavova koje je on zastupao, a Nušić se borio protiv diktature poltrona, korupcije, cenzure, za slobodu. Naše “Sumnjivo lice” je priča o toj borbi. Nije komedija o prominclama i svastikinom butu. Ako u pozorište dolazite da se nasmejete i opustite – na pogrešnom ste mestu. Televizija je puna opuštajućih sadržaja. “Jutjub” nudi beskrajnu kolekciju videa u kojim mačke beže od krastavaca i slično. U pozorište dođite onda kad želite da razmišljate. Dobro pozorište nije opuštajuće. Čak i kad vas zasmejava, ono mora da vas tera da mislite o ljudima, društvu i svojim ulogama u njemu. Postoji razlika između duhovitog i smešnog. Naše “Sumnjivo lice” je duhovito, ali sigurno nije smešno.
Koja je poruka predstave “Nemačka” koja je, takođe, izašla iz vaše produkcije?
Milena: “Nemačka” je predstava koja se bavila migrantima i tražiocima azila, malo pre ogromnog talasa izbeglica i malo pre nego što je Evropa zapala u ono što se naziva migracionom krizom. Mi smo se u “Nemačkoj” bavili sudbinama mladih sa Juga Srbije, pa smo zaključili da ih sve spaja san da odu iz svoje rodne zemlje. Romska populacija, odlazi iz ekonomskih razloga. Srpska iz nemogućnosti da u svojoj zemlji ostvari svoje potencijale. Predstava “Nemačka” bila je predstava o Srbiji. Ona je postavljala pitanje zbog čega svi želimo da odemo, umesto da pokušamo da svoje društvo uredimo da bude onakvo kakvim nam se sviđa. Ta predstava je u isto vreme bila ironičan, praktični udžbenik o tome kako otići iz Srbije, ali i gorka, lična i bolna priča o diskriminaciji i posledicama koje ona ostavlja na ljudska bića.
Pored velikog broja mladih i talentovanih glumaca, “Reflektor” teatar ima i svoje volontere. Čime se oni bave?
Aneta: Volonterski program Reflektor teatra je modifikovani volonterski program “Centra E8”. Program okuplja pet mladih i zainteresovanih ljudi, koji su odlučili da svoje vreme i znanje usmere ka razvoju omladinske pozorišne scene, na period od četiri meseca. Trenutno imamo sjajne mlade devojke, koje zajedno sa produkcijskim timom “Reflektor teatra”, stiču znanja o produkciji, pozorištu, marketingu i funkcionisanju organizacije. Lepo je kada možete svoje znanje da podelite sa mladim ljudima, još je lepše kada oni postanu stalni članovi vašeg tima, kada kreativno doprinose i zaraze se željom da rade i stvaraju kulturni sadržaj u Srbiji. Danas “Reflektor teatar” ne bi imao isti intezitet i uspeh da nema ovako posvećenu i odličnu volontersku ekipu. Ukoliko neko želi da postane naš član, na našem sajtu: reflektorteatar.rs i na našim Facebook, Twitter i Instagram profilima pratite novosti, konkurse za volonterski program i kastinge za nove predstave, popunite prijavu i posle toga vas mi kontaktiramo. Ponosni smo na broj prijava za naš volonterski program, kao i za uloge u našim predstavama, verujemo da su oni važan pokazatelj kvaliteta onoga što radimo.
Kakvi su planovi teatra za budućnost? Planirate li da “postavite reflektor” na još neku goruću temu društva?
Aneta: “Reflektor teatar” je prilika, za mlade ljude, da se izrazimo, da radimo ono što nas inspiriše, da različite prostore pretvaramo u pozorište, prilika da se igramo sa vetrenjačama i volimo tu igru. To je prilika da mislimo da može da bude bolje, našem društvu i nama. Želimo da omogućimo ljudima da gledaju predstave, koje ih se tiču, a mladim umetnicima da dostojanstveno stvaraju i uživaju u svom radu. “Reflektor teatar” je ideja iza koje stoji mnogo rada, entuzijazma i talenta, ideja koja zaslužuje da se razvija, koja osvetljava i ne odustaje. Očekujemo da se u ovoj godini naš tim proširi i da sa njim održimo platformu društveno-angažovanog, omladinskog pozorišta. U planu je i nastavak turneje kako u Srbiji, tako i van nje. Naravno, očekuju nas i premijere i nove teme, koje ćemo obraditi iz našeg prepoznatljivog ugla.
