–Pamtim reči Vesne Trivalić: „Radim i hodam sa velikim znakom pitanja“. U toj rečenici ima toliko istine, jer je primenljiva na svaki posao, posebno u umetnosti.
Uroš Milojević, mladi glumac iz Niša, ima 25 godina i na početku je svoje glumačke karijere. Glumu je zavoleo zahvaljujući roditeljima i baki koji su ga odmalena vodili u pozorište. Uroš nije odmah uspeo da upiše glumu, ali je istrajao u svojoj nameri da se školuje za glumca i sada privodi kraju svoj master rad. Trenutno glumi u brojnim predstavama, koje pored toga što zabavljaju publiku, imaju i edukativnu funkciju. One u kojima glumi uglavnom predstavljaju današnju situaciju u zemlji, a imaju i za cilj da podignu svest o postojećim problemima, koji se guraju pod tepih. Dok traži svoje mesto pod glumačkim nebom, Uroš je rado govorio za naš sajt o svojim počecima, predstavama, uzorima i planovima.
Kada si otkrio svoju ljubav prema glumi?
Zavoleo sam glumu zahvaljujući mojim roditeljima i mojoj baki koji su mene i mog brata vodili u Lutkarsko Pozorište u Nišu, svake nedelje i svakog četvrtka i to uz uslov da moram da pojedem sve iz tanjira. Pošto sam bio mršav i neuhranjen, trudio sam se da jedem kako bih otišao u pozorište. Baka Ljupka me je vodila u Pozorištance „Puž“ u Beogradu. Mislim da su oni jednim delom odgovorni za tu ljubav prema pozorištu i hvala im.
Koliko dugo se baviš glumom?
Glumom se ne bavim mnogo dugo, zapravo nikad se nisam bavio glumom sve do upisa na Akademiju. Statirao sam u mjuziklu „Violinista na krovu“ u režiji Desimira Stanojevića u Narodnom Pozorištu u Nišu. To je takođe bilo pre upisa na Akademiju.
Gde si se školovao za glumca i kako je izgledao tvoj razvojni put?
Glumu sam upisao iz četvrtog puta. Probao sam na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu, zatim na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu i sledeće godine sam upisao na Fakultetu Umetnosti u Prištini, u klasi profesora Milana Plećaša. Sada završavam master studije u klasi profesora Aleksandra Đinđića, na istoj Akademiji. S obzirom na to da u zgradi akademije u Kosovskoj Mitrovici nema dovoljno uslova i ne postoji scena koja je za glumca neophodna, mi smo pretežno radili u nekim od beogradskih pozorišta, kao što su Zvezdara Teatar i Narodno Pozorište u Beogradu.
Gde si glumio do sada?
Još uvek sam na početku kao i moje brojne kolege i koleginice. Bilo je dosta ispitnih predstava na Akademiji, ali bih istakao jednu u kojoj je igrala cela moja klasa. To je Molijerova predstava „Uobraženi bolesnik“. To je predstava koju smo radili na trećoj godini. Voleo bih da pomenem celu moju klasu koja je igrala, a to su: Svetlana Milenković, Stefan Mladenović, Katarina Orlandić, Tamara Tomanović, Stevan Jovanović, Bogdan Milojević, Filip Radivojević, Ivana Pavlović i ja. Voleo sam tu predstavu.
Gde možemo da te gledamo?
Relativno skoro je bila predstava „Crvena: Samoubistvo nacije“, po tekstu Milene Minje Bogavac, a u režiji Vojkana Arsića u BITEF teatru. Predstava govori o mizoginiji i nasilju nad ženama, ali je smeštena u jedan vrlo univerzalan kontekst. Sve ženske uloge igraju muškarci. To je za mene vrlo interesantno iskustvo. Igram u dve predstave Zijaha A. Sokolovića, koje su između ostalog i edukativnog karaktera, a to su: „Reči prave predstave“ i „Nasilje nema opravdanja“. Tu je i moj autorski master projekat „Glumac sam glumac SAM glumac“. U pitanju je monodrama, po tekstu Zijaha A. Sokolovića, kroz koju sam hteo da ispričam ličnu priču i pitam publiku: Gde je pozorište danas?
Aktuelna je predstava „Porodične priče“. Reci nam nešto o predstavi i svojoj ulozi.
Predstava „Porodicne priče“ je nastala kao diplomska predstava u kojoj igra deo moje klase. Premijera je bila prošle godine i mi je već više od godinu dana uspešno igramo na festivalima širom zemlje i u inostranstvu. Predstava je na stalnom repertoaru u Ustanovi Kulture „Vuk Stefanović Karadžić“, zahvaljujući našoj producentkinji Jeleni Pranić i direktoru Ustanove Kulture, Svetislavu Buletu Gonciću, koji nam je izašao u susret. To je tekst Biljane Srbljanović i u pitanju je tragikomedija koja govori o porodici u Srbiji za vreme devedesetih godina, o odnosima u porodici, o poremećenim vrednostima, padu moralnih vrednosti i hiperinflaciji. Ja igram ulogu Vojina, oca porodice. Ono što je zapravo interesantno u predstavi je to da mi stalno menjamo tipove karaktera kroz svaku scenu. Ove godine nas čekaju festivali u Banja Luci, Kuli, Bačkoj Palanci…
Koji glumci i glumice su ti omiljeni i zbog čega?
Uzor mi je Vesna Trivalić, zbog svega. Omiljeni glumci i glumice su mi već pomenuta Vesna Trivalić, Sonja Savić, Jasna Đuričić, Anita Mančić, Vlastimir Đuza Stojiljković, Nebojsa Dugalić, Nikola Simić i mnogi drugi. Zaista mislim da ova naša zemlja ima divne glumce i glumice i da ima mnogo njih za koje šira javnost ne zna, a predivnih umetnika ima i širom zemlje u malim gradovima i mestima. Mnogi od njih su mi uzori, zato sto se bave ovim poslom u Srbiji i istrajni su i pored toga što mnogima od njih država ne pridaje zasluženu paznju. Ali, ne bih da degradiram ove ljude koje sam pomenuo pričajući o politici.
Koji je najdragoceniji savet koji si dobio od nekog iskusnijeg glumca, s obzirom na to da si relativno nov u poslu?
Kada se reč DAR čita s desna na levo onda ispadne RAD. Ne znam ko je to rekao, ali sam to davno čuo i trudim se da tako i razmišljam. A sledeću rečenicu mi je rekla Vesna Trivalić: „Radim i hodam sa velikim znakom pitanja“. U toj rečenici ima toliko istine, da je to neverovatno. Lako je primenljiva na svaki posao, a posebno na neku oblast u umetnosti, bilo da je to muzika, slikanje, pisanje ili gluma.
Mnogi glumci su zbog uloge dodavali kilograme, glumice su brijale glave… Na šta si ti sve spreman zbog uloge?
Mislim da je ovo vrlo nezahvalno pitanje, ne znam na šta sam sve spreman. Stalno se spremam. A i sve zavisi od toga kakva je uloga.
Kakvi su ti planovi za budućnost?
Nemam nikakvih planova za budućnost. Budućnost je sada. Mada mogu da kažem da planiram da nikada ne prestajem da volim scenu i glumu. To sam isplanirao pre pet godina kada sam upisivao glumu.
Koja je tvoja poruka za mlade?
Nisam ja toliko mator i iskusan da bih bilo kome davao savete. Ali „mašta može svašta“.
Preporuči nam neki dobar film i predstavu?
Od predstava bih preporučio „Galeb“, Srpskog Narodnog Pozorišta iz Novog Sada, mjuzikl „Zona Zamfirova“ u Pozorištu na Terazijama, „Dok nas smrt ne razdvoji“ u Ateljeu 212 i „Edmund Kin“ Narodnog Pozorišta iz Niša. Takođe, preporučio bih i predstavu „Glumac sam glumac SAM glumac“, koja je moj autorski projekat. Što se filmova tiče, preporučujem „Meri Popins“, „Underground“ i „Trumanov Šou“.
