Otkrivali smo zagontne i misteriozne likove kao što su ženski francuski vitez Jovanka Orleanka i prevarant ili svetac sa natprirodnim moćima Grigorij Raspućin. Sada, imamo jednu sasvim drugačiju priču, o sasvim drugačijoj ličnosti.
Oskar Valjd
Za njega su čuli svi koji su čitali poeziju u srednjoj školi, svi oni koje zanima Britanska književnost ili svi oni koji su ikada imali želje da čitaju o dekadentnim piscima. Šokirao je London, kasnije je šokirao i ostatak sveta, Oskar Vajld – drzak, smeo, drugačiji.
Ono što se izdvaja kada se govori o Vajldu kao piscu jeste činjenica da je pisao priče, poeme u prozi, pesme, drame ali i da je napisao samo jedan roman. „Slika Dorijana Greja“ je roman objavljen 1891. godine, a Vajld ga je napisao fasciniran upoznavanjem zgodnog, plavokosog pisca Džona Greja.
Pored toga što je pisao poeme, pesme i kratke priče Vajld je bio i politički angažovan. Kao zagovornik socijalizma objavio je i politički esej „Duša čoveka u socijalizmu“.
Imao je fotografsko pamćenje, što je nekad, dok je još uvek bio na fakultetu, prouzrokovalo da satima recituje stihove.
Skromnost mu nije bila vrlina, a verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje uživao je u hrani, piću, zabavama. Zabavljao je publiku satima smišljajući priče u „letu“.
Vodio je život kakav je sam želeo, ne obazirući se na društvene norme koje su vladale u to vreme. Zbog toga je i imao dugu kosu, svoj dom je dekorisao perjem, ljiljanima, suncokretima i zbog toga je otvoreno negodovao takozvane „muževne“ sportove.
Njegova seksualnost je bila predmet razgovora u umetničkim i visokim društvenim krugovima. A intimno druženje sa mladim lordom Alfredom Daglasom dovelo je do toga da bude optužen za zločin sodomije. Pa je preko noći od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao najpoznatiji viktorijanski kriminalac.
Vreme koje je proveo u zatvoru koristi tako što zapisuje svoje misli i osećanja koje kasnije objavljuje pod nazivom „De Profundis“. „De Profundis“ je u celosti objavljen u delu „Pisma Oskara Vajlda“.
Posle zatvora se seli u Francusku gde je živeo do kraja života. Vajld umire od meningitisa 1900. godine, bez slave i novca. A njegove poslednje reči su bile: “Moje tapete i ja vodimo bitku do smrti. Jedno od nas će morati da ode”.
