Rep je jedan od omiljenih muzičkih pravaca još od njegovog nastanka davne 1970. godine. Pored same muzike, za sobom vuče i određen način življenja, jednu posebnu kulturu, koja u sebi ima sjedinjene različte elemente tehnologije, umetnosti i urbanog načina života.
Rep muzika otvoreno govori o socijalnim i političkim tabuima. Ne preza da otvoreno iskaže sve ono „zabranjeno“. Nekada je užasno surova, ali joj se nikako ne sme osporiti beskrajni šarm. Verovatno je to i jedan od razloga što ima ogroman broj poklonika među mlađom publikom.
I dok u ovom trenutku neka pesma dobija pažnju slušalaca, mi vam predstavljamo mlade ljude koji stoje iza tih pesama.
Kroz seriju tekstova o mladim reperima, imate priliku da se upoznate saVolkom, Stupijem, DownTown CREW-om i sa Ukovom, mladim nadama domaćeg repa, koje se trude da daju svoj doprinos ovoj kulturi.
Upoznajte Ukova, mladića koji se repom bavi kratko, ali je za to vreme uspeo da uradi dovoljno da bi jednog dana i on mogao da postane uzor nekim novim klincima.
Jakov Majstorović (Ukov)na prvi pogled izgleda kao neki „opaki tip“, ali kada malo više vremena provedete sa ovim momkom, shvatite da se u njemu krije jedna romantična duša.
Kako nastaju tvoje pesme?
Uglavnom kada se loše osećam. Tada imam potrebu da nešto kažem, a ja to najlakše radim kroz pisanje pesama.
Kažeš da pesme nastaju kada se ti osećaš loše, o čemu onda repuješ?
Uglavnom je to neka svakodnevica. Svi smo svesni društva u kome živimo i nije baš uvek lako. Muče me neke sasvim obične stvari, stvari koje verovatno muče i većinu mladića mojih godina u ovoj zemlji.
Pošto repuješ o problemima, da li imaš i neku poruku kako se izvući iz tih problema?
Kao što sam rekao, pesme nastaju kada sam ja loše. Tada valjda najbolje mogu da iskažem ono što me tišti, ali čak i tada trudim se da pronađem neko svetlo u svemu tome. Uvek mora da postoji neki put koji vodi boljem.
„Čak i kada se najgore osećate, ne treba se predavati. Tek tada treba ustati i biti jak.“
Pošto sam pišeš tekstove, da li i muziku radiš sam?
Ne, tu imam veliku pomoć mojih drugara, oni su zaduženi za taj deo.
Kažeš da ti imaš podršku drugara, ali kakava je generalno saradnja među mlađim reperima? Da li pomažete jedni drugima ili se oseća rivalstvo?
Niko od nas nije sada u nekoj mogućnosti da nešto preterano pomogne. Naravno, kada neko izbaci neku novu stvar ili ima negde nastup, mi ostali se potrudimo da to šerujemo što više po društvenim mrežama, da se čuje za to.
A šta misliš o tome što neki reperi sarađuju i sa folk pevačima?
Rep nije muzika od koje može baš najbolje da se živi. Ne osuđujem nikog, svi smo mi ljudi i svi mi treba da preživimo.
Da li sebe i za deset godina možeš da vidiš u muzici?
Voleo bih da završim fakultet, možda i da probam da se bavim neki ozbiljnim poslom (smeh). Muzika je uvek tu, ona nikad ne ide od mene, ne mora da znači da ću nekada u životu živeti od nje, ali znam sigurno da će biti prisutna.
Da li si imao uzore?
Ne uzore u pravom smislu te reči. Ako me pitaš čiji rad najviše cenim i poštujem reći ću – THC.
Šta je ono što misliš da bi mogao da unaprediš u svojim pesmama?
Voleo bih da imam svoj studio i da onog trenutka kada napišem pesmu mogu i da odradim muziku, da tu emociju koja je prožimala i pisanje teksta prenesem i na muziku. Onda bi moje pesme bile kompletne u potpunosti.
„Voleo bih kada bi reperi manje govorili o podršci narkoticima kroz svoje pesme. Treba da budemo svesni da neki klinci slušaju te pesme, da će možda upravo ta pesma navesti nekog na određeni korak u životu. Ne valja ako je taj korak korak u svet droge. Dajmo mladima neku drugu poruku.“
A mi ćemo priču o ovom mladiću završtiti upravo njegovim stihovima:
„Sunce izlazi i vidim samo svetle strane.“
