Postoji li paradoksalnije zanimanje, od zanimanja mašinovođe? Naizgled tako dosadan i jednostavan, ali u stvari obavijen smrću.
Činjenica je da mašinovođe tokom svoje karijere nenamerno ubiju više desetina ljudi, koji se nađu na pruzi zbog svoje nemarljivosti ili zato što žele da izvrše samoubistvo. Nakon što je kočnica aktivirana, vozu je potrebno oko 700 metara da se zaustavi, oslobađajući mašinovođe svake odgovornosti. Ovaj film je još jedno u nizu ostvarenje saradnje Lazara Ristovskog i Miloša Radovića, nastao iz potrebe da se ispriča priča o zanimanju njihovih predaka.
Ilija Todorović (Lazar Ristovski), tokom svoje karijere zgazio je 28 ljudi, zajedno sa svojim ocem i dedom, više od 60. Ilijin rutinski život biva uzurpan kada u jednom trenutku vozom nailazi na desetogodišnjeg dečaka, Simu koji je pokušao da izvrši samoubistvo. Nakon što je uspeo da zaustavi voz na vreme, Ilija odlučuje da usvoji dečaka. Sima, kao odrastao mladić rešava da i on sam postane mašinovođa, što je za Iliju bilo neshvatljivo, želeći da Sima prekine porodičnu tradiciju gaženja nevinih ljudi na pruzi.
Centar priče se zapravo zasniva na temi izbora. Ko su mašinovođe i da li oni uopšte imaju izbora? Ili neminovno prihvataju teret koji ovaj posao sa sobom nosi uz apsolutno odsustvo bilo kakvog straha od smrti. Prihvatanje da su žrtve samo recke i da su njihove smrti samo još jedna rutina. Jer, prvo gaženje je uvek najteže, posebno za Simu kada počne sam da vozi. Nedelje prolaze, a nijedne smrti na pruzi. Sima sve sporije vozi, nervozan, uplašen, noću ne spava… Dok, Ilija u ovakvim trenucima Siminog očaja odlučuje da u svom najlepšem odelu skrati muke svom usvojenom sinu. Likovi se u ovoj priči i okreću jedni drugima baš u trenucima sopstvenog nezadovoljstva i neispunjenosti. Njihovo ukrštanje počinje onda kada su odbačeni i usamljeni, prekidajući svoju rutinu.
Pročitajte: Stepski život na Beldocs festivalu
Dnevnik mašinovođe nije samo ostvarenje nastalo iz potrebe da se približi zanimanje mašinovođe, već i njihov naizgled jednostavan život. Podsećajući nas, takođe, koliko je sam koncept bitan, što se u ovom filmu i vidi. Dobar, promišljen koncept uz dobro uklopljnu priču, njegova realizacija postaje samo još jedna rutina. Jer, kako i Ristovski kaže, ovakvi filmovi bi vratili publiku u bioskope. A to vreme svakako ne bi bilo uzaludno potrošeno, barem što se ovog filma tiče.
