U mongolskom jeziku “Zud” označava tešku zimu kada se priroda najsurovije igra sa životima čineći neke dane ekstremno hladnim a neke snežnim i vetrovitim što dovodi do smrti velikog broja domaćih životinja. U kinematografiji “Zud” označava poludokumentarnu priču koju je poljska režiserka Marta Minorovič zabeležila u dalekim i njoj do tada nepoznatim predelima.
Film u kome se prepliću metaforičnost i konkretna sirova realnost, rediteljkin scenario i stvarne slike nomadskog života u surovoj stepi ne može tačno da povuče granicu između dokumentarnog i igranog, između umetnosti i života. Može se reći da likovi glume sami sebe. Dočaravaju priču čija je fabula izmišljena ali čiju suštinu žive. Gostujući na Beldocsu, 14. maja rediteljka je govorila o nastanku ovog filma i kako ju je priča koju je čula o konjskim trkama u Mongoliji odvela u ove predele da upozna ljude koji tamo žive i svojim filmom odgovori i sebi i gledaocima na pitanje “Ko su oni?”.
U pojedinim trenucima “Zud” ostavlja utisak igranog filma a dečak Sukbat utisak odličnog glumca iaoko on to nije. On glumi sebe i scene koje je bezbroj puta preživeo samo ovog puta smeštene u kontekst priče jedne strankinje koja se sa ovom kulturom prvi put susreće. U filmu se pojavljuje još nekoliko ljudi, koji su pre svega dobili uloge dečakovih roditelja i njegovog druga (dok je Sukbatov otac u filmu zaista njegov otac). Rediteljka je publici na Beldocsu otrkila da je najviše strepela od trenutka kada će ovi ljudi videti film, ali i da je bila najsrećnija što oni mogu nakon njega ponosno da kažu “To sam ja”.
Martin scenario je obogaćen dokumentarnim i potpuno autentičnim scenama iz mongolskog života koje se sastoje iz niza detalja. Ponekad začuđuje koliko je vremena posvećeno jednom detalju koji gledaocu naviklom na drugačije filmove može delovati bespotrebno, a upravo ti detalji sklapaju priču. Kao u kaleidoskopu posmatramo igru scena koje se pojavljuju naizgled razbacano neočekivano prekidajući jedna drugu, a ipak se nižu i pripovedaju.
Mnoge prizore iz života u stepi gledamo kao u realnom vremenu: dečaka koji spašava jariće od pljuska, njegovog oca koji pravi kožu, Sukbata koji sa majkom vuče tela uginuluh životinja ili razgovara sa ocem o smrti slepih miševa i da li se i dalje za njih može učiniti dobro delo, nomade koji čuvaju svoja velika stada, predele koji su istovremeno lepi i surovi baš kao i život u njima. Većina scena je snimljena bez ikakvih reči pa ipak sve vreme čujemo priču. Priču o večitoj borbi i životu koji diktira priroda .
Pročitajte: Italijanski flm: Ferarski sefardi
Rediteljka je odlučila da ove dokumentarne elemente začini pričom u kojoj u vreme zuda, kada životinje masovno umiru i kada nomadska porodica ostaje bez prihoda, otac jedini izlaz vidi u konjskoj trci na kojoj pobednik dobija novčanu nagradu. Kroz čitav film on obučava svog sina da bude dobar jahač i kako se uspostavlja komunikacija sa konjem. Za jedanaestogodišnjeg Sukbata to nije samo gluma već i prava slika njegovog odrastanja među ovim životinjama.
Međutim, kako bi stvarnost bila što realnije prikazana, dodato joj je i malo nerealnosti, tačnije onoga što se nije dogodilo a moglo je. Šta kada jedan mongolski dečak mora da pobedi na trci i spasi svoju porodicu a svakodnvevno treniranje nije dovoljno da stigne prvi do cilja? Šta ako otac sve vreme misli da dečak može da bude mnogo bolji, a konju ponestane snage? Da li treba poslušati prirodu i zaustaviti se ili život od nas ponekad traži da pređemo granice svojih mogućnosti? Scenario u nomadski život unosi dilemu da li konju dati injekciju posle koje će imati više snage i tako u trci pobediti ne samo ostale takmičare već i sve nevolje koje je Zud doneo ili slušati prirodu i onda kada je surova.
