„Sve sam učinio da budem gospodin, a sunce mu ljubim pogledaj ovo“, epitaf je koji je Duško Trifunović još za života za sebe skovao i kojeg bi se danas, kad se navršava deset godina od njegovog odlaska trebalo setiti, ali i reći mladima ko je bio čika Dule uz kog su generacije njihovih roditelja odrastale i čijim su stihovima sameravali svoj ulazak u svet odraslih.
Rođen je 13.septembra 1933. godine u Sijekovcu kod Broda, a tu se, po onoj staroj legendi u kojoj se u detinjstvu stvara pesnički genij, razvezla i Duškova pesnička nit. Pesme počinje da piše tek posle odsluženja vojnog roka i nastanjivanja u Srajevo, grad koji će njegovom poezijom koju godinu kasnije zauvek izmeniti svoj duhovni izgled i grad čiji će sinonim postati Duškovo ime, jednom za svagda.
U to vreme 60-ih godina, svetom je, poput epidemije, počela da hara liverpulska zaraza u vidu Bitlsa, a komunističkoj omladini, prvoj posleratnoj generaciji vojnih oficira to je bio signal da se konačno javlja ono što će ih osloboditi stega učmale posleratne kulture. Na toj putanji širenja talasa Sarajevo je bilo najpogodniji grad u bivšoj Jugoslaviji, iz prostog razloga jer je takvih porodica bilo najviše upravo u njemu.
Pročitajte: Top lista nadrealista
Na početku se taj uticaj najviše izražavao u grubom imitiranju stranih pesama, što je odavalo utisak pokvarene ploče na prvim igrankama, koje su u to vreme organizovane, da bi sa pojavom Duška Trifunovića na Radio Sarajevu sve bilo izmenjeno iz korena. On je naime tim dečacima, buntovnoj generaciji od koje je ipak bio stariji desetak godina, pokazao da to sve može i na drugi način. Podsticao ih je da pišu svoje stihove, da nađu naččin da izraze ono što ih je okupljalo i da na najprostiji način prenesu poruku koju žele.
Ništa više i ništa manje, takav je Duško bio od tog početka do poslednjeg dana svog života. Nije se trudio da glumi pesnika koji je iznad samih reći koje je pisao, kao što se nije busao da njegovi stihovi nisu na nivou rock muzike, od koje su pojedini elitistički pesnici bežali. On je pronašao svoju ulogu u svetu od kog se nije sakrivao, ali sveta koji ga ni malo nije mazio.
Galio je duše svojim stihovima („Tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mestu“, „Glavo luda“, „Zlatna ribica“), pisao stihove za mnoge pevače i rock grupe (Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Sead Memić Vajta, Arsena Dedića). Njegove su stihove pevale u glas hiljade Jugoslovena, neke su poput himne vremena odzvanjale i bojile sivu socijalističku stvarnost nekim lepšim bojama.
Devedesetih godina Duško, kao i hiljade njegovih sugrađana biva primoran da se iseli iz Sarajeva, grada u kom pre rata nije bilo čoveka koji nije poštovao ono što je čika Duško, kako su ga skoro svi oslovljavali, radio. Međutim u tom gradu nije bilo bezbedno čak ni za onoga koji je tom gradu podario veliki deo duha, kojim se Sarajevo toliko dičilo u bivšoj zemlji.
Duško odlazi u Novi Sad, grad u kom je još kao mlad pesnik ovenčan Brankovom nagradom i grad u kom, ispostaviće se sudbinski, nastavlja svoju nit.
Da bismo najbolje shvatili o kakvom se čoveku govori, poslužiće nam priča o Dušku u tim prvim izbegličkim danima. On je, iako došavši u grad u kom je imao prijatelja koji su bili spremni da mu pomognu da se smesti, od svoje ljudske dobrote radije odabrao da danima putuje vozom do Bara i nazad, nego da smeta. Kad se ipak situacija sredila i kad je Dušku pomoć stigla, od onih koji su znali da on sam nikad ništa neće tražiti, on se osećao dužnim pa je do samog kraja radio i pisao mladima, istim onim jezikom kojim je nekim sarajevskim dečacima ulivao prve stihove.
Zoran Kolundžija, jedan od prijatelja koji su dočekali i pomogli Dušku u Novom Sadu svedoči jedan od poslednjih susreta sa njim, kada kako kaže sreće tog gospodina (o kom i Duško govori u epitafu) u najlepšem smislu te reči, uzdržanog, diskretnog, spremnog da pomogne iz vlastite materijalne oskudice, da ohrabri, da se našali, da otputuje kad mu se ne putuje, koji je želeo mir i sanjao o svom kutku, koga se na kraju domogao i kada bi ga pitali šta radi, on bi odgovorio: „Stanujem“. „U tom stanovanju sadržano je mnogo toga, a ponajviše njegove sreće da ne smeta nikome, može da piše na miru, i daj Bože, nešto da skuva, nekog da obraduje“, zaključuje on.
Taj čika Dule imao je samo jednu želju, da bude sahranjen u Sremskim Karlovcima, blizu Stražilova, mesta na kom počiva veliki Branko Radičević, a na grobu umesto onog njegovog epitafa stoje stihovi njegove pesme: „Prijatelji bivši i budući, pamtite me po pesmama mojim“.
