Petar Korać je jedan od glavnih aktera u novom filmu Miloša Radovića ,,Dnevnik Mašinovođe“, sa kojim smo razgovarali kako je to biti u istoj ,,lokomotivi“ sa Lazom Ristovskim.
Za početak, kako si se našao u flmu?
Počelo je tako što sam dobio poziv za kasting. Sam kasting je trajao dva meseca u više navrata. Prvo sam otišao u agenciju da dam podatke, a zatim kako je vreme odmicalo upoznao sam reditelja Miloša Radovića, a onda producenta i glavnog glumca filma – Lazara Ristovskog. Kasting je bio naporan i veoma izazovan, gotovo da je sve izgledalo kao neka igra. Miloš Radović, Lazar Ristovski i ja smo se dobro zabavljali na tim probama. Verujem da sam odgovarao reditelju pre svega zbog svog fizičkog izgleda, jer znam da je tražio dečka sa plavom kosom i plavim očima ali i zbog toga što karakterno odgovaram liku koga igram.
Šta ti je prošlo kroz glavu kad si dobio ulogu?
Bilo je jako čudno, jer u početku nisam znao kako će sve to izgledati, nisam znao kakav je to film, pošto sam originalni scenario dobio tek kada sam dobio ulogu. Do tada sam radio samo sa sekvencama scenarija. Na početku sam mislio da je to mnogo manja uloga, bilo mi je skroz čudno da poklanjaju toliko pažnje na kastingu nekom, ne toliko bitnom, liku. Tek kada sam završio čitanje scenarija skapirao sam da je uloga značajna i da ću igrati veći deo filma sa Lazom. Naravno, bilo mi je nestvarno u početku, razmišljao sam dosta o svojim glumačkim kapacitetima i mogućnostima da ispratim ono što se od mene traži. Pitao sam se zašto baš ja, da li je to prvenstveno zbog mog fizičkog izgleda, karakternog poklapanja sa likom ili moje prirodnosti pred kamerom ili puka sreća. Na kraju shvatam da je sve to po malo. Ima i toga što mi uloga zaista leži, ali i toga, kako su mi kasnije rekli, da me voli kamera, šta god to značilo.
Da li je ovo tvoj prvi susret sa ovakvom produkcijom i čitavim procesom snimanja?
Moram da kažem da ovo nije moje prvo iskustvo pred kamerama, ali jeste u filmu. Igrao sam epizodnu ulogu u seriji ,,Ravna gora’’ , čija se produkcija mogla porediti sa ovom, s tim što je snimanje filma ,,Dnevnik mašinovođe’’ bilo dosta tehnički zahtevnije, budući da se veliki deo snimanja odvijao na pruzi i to u lokomotivi koja se kreće, što je zaista bilo u nekim trenucima veoma zahtevno i teško, ne samo za mene kao neiskusnog glumca, već i za sve članove ekipe koje su snimali film. Igranje epizodne uloge u seriji mi nije pružilo toliko iskustva i ona nije bila toliko velika. Kada sam to radio nisam imao toliko upliva u ceo proces snimanja. Snimanje filma ,,Dnevnik mašinovođe’’ je zaista bilo nešto što smo svi radili sa velikim trudom, sjajnom ekipom koja je uspevala da prevaziđe sve teškoće sa kojima se susretali. Učio sam od svakoga sve što sam mogao i to je jedna velika blagodat. Iskustvo i znanje koje se stiče u procesu snimanja filma je zaista neprocenjivo pogotovo kada se radi sa tako iskusnom ekipom i glumcima. Ovaj film, moram da kažem, zaista ima vrhunsku produkciju, kada govorimo o našim uslovima. To i dalje ne može da se poredi sa stranim produkcijama, ali je ovde veliki izazov snimiti ovako zahtevan film i mislim da smo u tome uspeli.
Jesi li imao neke strahove? Kako si ih rešio?
Strahovi od trenutka početka snimanja filma do premijere nisu prestali. Osetio sam blago olakšanje kada sam komunicirao sa publikom posle premijere i drugih projekcija, čuo sam super realcoke. Ne samo to, do premijere nisam ni znao kako izgleda poslednja verzija filma. Gledao sam prvu verziju u februaru ove godine. Trudio sam se da se sa strahovima izborim tako što ću dati svoj maksimum i tako što sam sve vreme vodio komunikaciju sa Milošem Radovićem, koji mi je pomogao da izađem na kraj sa svim mojim sumnjama, jer zaista ja nisam imao pojma kako izgledam pred kamerama i kako izgledam u kadru. Tek kada sam odgledao film shvatio sam da mogu da mu verujem. Neko olakšanje mi je pružilo to što sam kapirao da neko poput Lazara Ristovskom i Mirijane Karanović ne bi dozvolili da sa njima u kadru igra neki potpuni škart, pa ako oni ništa ne komentarišu valjda ja i nisam toliko loš.
Pročitajte i: Dnevnik mašinovođe, dnevnik o nevinim ubicama
Obzirom da u filmu nema određenih vremenskih okvira, u koje vreme bi smestio film?
Iako ideju o vanvremenskom filmu narušavaju neki detalji poput godina na spomenicima, ili mobilnih telefona ja i dalje mislim da to u kom se vremenu film odvija uopšte nije relevantno. Mislim da je to i cilj, da se svi zapitamo da li je sadašnjost ili neka bliža prošlost, od pre 20 ili 30 godina. Kad ljudi pogledaju film shvate da to i nema neke razlike.
Šta misliš: da li je danas srpska kinematografija pretrpana filmovima bez poruka?
Snimaju se razni filmovi i pričaju se razne priče. Ne mislim da ima mnogo filmova bez poruka. Na kraju krajeva, nisam ja neki iskusan poznavalac novije srpske kinematografije. Filmove delim na one za koje smatram da su loši i na one u kojima pronađem nekog zadovoljstvo.
Kome je ,,Dnevni mašinovođe’’ namenjen?
Mislim da je Dnevnik mašinovođe namenjeni širokoj publici, starijoj, srednjoj, mladima i generalno ljudima koji vole da pogledaju sadržinski i emotivno bogat film, da osete nešto kada se film završi i da u njemu uživaju.
Nakon promocije filma, šta se dešava? Imaš li ponuda?
Prikupljam utiske i osluškujem kako se ljudima sviđa to što su videli, da bih nekako shvatio svu kompleksnost onoga što sam radio. Kada je reč o ponudama, dobijam ponude za intervjue i gostovanja, poneko piće
Korišćene fotografije su iz lične arhive, koje nam je Petar poslao.
