Zašto smo toliko zavisni od isključivo holivudskih filmova? Šta je to što nas tera da gledamo samo jednu vrstu, naspram toliko drugih?
Ako se na kratko vratimo u prošlost do samih početaka američkog filma, svakako pored suvoparnih istorijskih činjenica, treba obratiti pažnju da se američki film pominje u trenutku krize evropske umetnosti. Kako drugačije pokrenuti ovakav biznis ako se u novinama ne piše loše o evropskom filmu. Ili uvesti cenzuru, kao što je to u ono vreme uspeo Džeremaja Pi Kenedi, na danske filmove koji su onda prvi prikazivali poljubac na filmu. Od samog početka, kako je postojalo određeno takmičenje sa Evropom, američki filmski stvaraoci su imali samo jednu misiju: da pridobiju što veću publiku. Dvadesetih godina mnogi producenti se udružuju formirajući kompanije Fox, Universal, Metro-Goldwyn-Mayer i novac počinje da gospodari. Wall Street kreće da investira stotine miliona u gradnju kinematografije, zatim i u samu proizvodnju. U međuvremenu nastaje i Paramount Pictures.
Prvi film snimljen u Los Anđelesu, Grof Monte Kristo (1908), u te svrhe improvizovanom studiju u nekom selu, koji je kasnije nazvan Holivudom (Hollywood). Iako zimzeleno drveće ne može da opstane u tim krajevima. Pažnja počinje više da se usmerava ka Istočnoj obali i Holivud postaje grad brzog bogaćenja. Loš ukus novih bogataša počinje da diktira filmskim stvaraocima i kreće izvoz proizvoda kulture.
Nakon Drugog svetskog rata, dok se Evropa oporavljala od posledica rata, Holivud je uspeo da očuva temelje svoje filmske industrije kako bi do šezdesetih godina od svojih filmova stvorio klasike. Norme za ono šta je klasično na filmu su zapravo nametnute. Nedefinisana vrednost klasičnog filma kao ,,umetnički produkt’’ razvijala se u kontekstu pada evropske umetnosti. Sve ono što se negovalo u Evropi, da je umetnost ipak za učenije ljude, na Zapadu se to negira. Kultura postaje industrija koja je u rukama medija okrenuta isključivo ka stvaranju profita.
Dok se filmska industrija razvijala, jedan od najznačajnijih producenata bio je Irving Tolberg, uspevao je da sa jedne strane ugodi investitorima produkcija, a sa druge da u potpunosti zadovolji publiku. Time, na neki način, formira se šablon po kome je uspešan film isključivo onaj sa velikom zaradom. Prvi hit koji je tada oborio sve rekorde bio je film Frensisa Forda Kopole, Kum (1972). Da to nije slučajnost, Spilbergov film Ajkula (1975) je zaradio osam miliona dolara za samo prva tri dana prikazivanja, te se od tada pa sve do danas samo nižu hitovi.
Pročitajte: Filmski plakati – Da li znate kako su nastali?
Nakon ovih ostvarenja zaista kreće proizvodnja kulturnih produkata formiranih od onih oblika kulture koji se ljudima širom sveta dopadaju. Ne očekuje se da su takvi oblici kulture razumljivi samo njima, verovatno zato što svako u stvari može biti Amerikanac. Tema filma skoro da nije ni bitna koliko poruka o američkom snu. Dovoljno je imati ideju na kojoj ćete konstantno raditi i postaćete jedan od najbogatijih ljudi na planeti. Usput morate da napustite Harvard, kao u filmu Društvena mreža (2010).
Osnova američkog filma su realizam i naracija. Producenti realizmom ostavljaju uverljiv utisak na gledaoce, a naracija se odnosi na samu činjenicu bez koje film ne bi mogao da postoji. Ovakva forma zadovoljava većinu gledalaca pružajući im na trenutak beg od sopstvene realnosti u filmsku realnost koja je svakako bolja. Ili ako nije, tu su filmovi da uteše svojim prikazima lakog prevazilaženja prepreka. Akcenat je gotovo uvek na radu i postizanju cilja kakav god bio, kao na primer u filmu Đavo nosi Pradu (2006), koji je stavljen u kontekst glamura, mode i naravno rada u medijima. Dovoljno, toliko da ulepša mukotrpan rad i na trenutak olakša dosadan život korporativnog roba.
Kako bi naracija bila u pravom odnosu sa realizmom, potrebno je na platnu imati nekoga ko će to lepo i da prikaže, ili u produkcijskoj kući, nije ni bitno. Još od Grete Garbo, Merilin Monro, glumci nisu samo umetnici, već i brend. Radnici koji su svoje karijere započeli preko nekoga koga znaju u industriji ili možda člana porodice. Filmovi nam zapravo slikovito prikazuju odnos američkog društva prema pravim umetnicima, kroz okvir satkan od stereotipa i pretpostavki običnog čoveka. Jer, jedan od primarnih razloga zašto se snimaju filmovi, pored potrebe za pridobijanjem poštovanja među kolegama, je i sama slava. A kako drugačije pridobiti publiku ako joj se ne pruži ono što želi da vidi na platnu i jednostavno je zadovoljiti prekidajući svako njeno interesovanje za nepoznatim, van samog filma. Neuspeh se izuzetno loše tretira, na blagajni naravno. Kako drugačije zamaskirati loš scenario, no kastingom punim zvezda. Što je svakako dobar marketinški potez. Primeri nisu ni potrebni.
Model po kome je baziran filmski produkt naglašava odnos centra i periferije, odnosno da postoji samo jedan protok, od Zapada ka ostalima. Ovakav izvoz ugrožava domaće kulture, negujući ideale kapitalizma i potrošnje koji preovlađuju u američkom društvu. Film, stvoren za mase, kao način dolaska do isključivo profita, svakako je izmešten iz konteksta visoke umetnosti. Prelazi iz dela u proizvod koji svako može da ima. Kao što bi i Madona rekla: How could it hurt you when it looks so good.
