U Srbiji čiji se put ka progresu oduvek mogao imenovati pre puzanjem nego kasom neki žitelji su ubrzali korak i tako pojačali tempo našeg opšteg kretanja. Putanja od Dositeja, preko Ljubomira Nenadovića do Crnjanskog i Pekića je putanja mladih intelektualaca koji streme unapređivanju svojih potencijala i na žalost (ili na sreću), smer njihovog kretanja je uvek preko granice. Sreća je u tome što je to do današnjih dana bio način da do nas dopre glas iz daleka, da zamislimo komad nekog drugog neba za koje smo uvek verovali da je svetlije i manje oblačno. U tom sistemu, gde se nalazi knjiga Čaj od šljiva?
Nastavljač te putanje je Lazar Džamič, novinar i marketinški stručnjak koji nastoji da svoj maternji jezik održi živim tako što tokom života u Londonu piše kolumnu za beogradski Novi magazin.
Čaj od šljiva je zbirka njegovih kolumni objedinjena jedinstvenom tematikom emigrantskog života u kojoj autor odgovara na večita pitanja upućena beguncu u svet ( Kako je tamo; Živi li se bolje i Šta je ono što nedostaje, a ne može da se spakuje u kofer…). Reč je o specifičnoj sociološkoj studiji koja u sebi ne sadži naučna istraživanja, ali ima nešto što je čini ubedljivijom, a to je lični doživljaj, priču „iz prve ruke“ napisanu urbanim jezikom koji živi na ulicama Beograda sa reminiscencijama na Getea, Pekića i neizbežnog Alana Forda.
Svaka priča je propraćena ilustracijom Aleksandra Zografa, što je jedan od razloga što ova zbirka podseća na strip, kulturu za koju se autor najviše i vezuje zbog svoje prve zbirke Cvjećarnica u kući cvijeća. I zaista, delo Lazara Džamića ne možemo (i verovatno on to ne bi ni želeo) da odvojimo od stripa. Za to je zaslužan i njegov jezik i stil koji ga čini piscem-ilustratorom. Dok čitate o Englezima koji se sklanjaju jedni drugima na ulici, srpskim i engleskim šupama, pijacama, snegu u Smederevu pred vama se nižu kratke, ali značenski bogate ilustracije karaktera, različitih mentaliteta, ulica i svega onoga što jednu sredinu čini jedinstvenom i samim tim, drugačijom od one druge.
Sa prelaskom iz jedne u drugu sredinu pod ruku uvek ide proces upoređivanja. Način na koji Lazar Džamić upoređuje Englesku i Srbiju je pre svega iskren. Dok govori o Britaniji on ističe mesta gde je trava zaista zelenija i prikazuje je u svoj njenoj kraljevskoj svetlosti, ali prikazuje i njenu senku koju čini brz kapitalistički život u kome se sati i minute cene dvostruko u odnosu na naše i ne ostavljaju prostora za sve čari sentimentalnosti i dokolice.
Za direktnom kritikom upućenom Srbima nema potrebe, dok čitate Čaj od šljiva dovoljno je da pročitate par primera o ponašanju Engleza u svakodnevnim situacijama kao što su mimoilaženje na ulici ili kultura slušanja sagovornika i da se zapitate: „Da li smo zaista najgori?“ U nekoliko slučajeva autor daje primerom potkovan odgovor „Da jesmo“ bez straha da bude doživljen kao pokondireni otuđenik.
Čaj od šljiva Lazara Džamića o Srbiji govori bez površnog i neosnovanog patriotizma, ali sa dozom nostalgije i poetično, kao da mu to poetično na sjajnijoj strani nedostaje.
