Na dan 28. marta daleke 1811. godine u novooslobođenom Beogradu preminuo je najveći srpski prosvetitelj, naš najjaktivniji putnik, prvi ministar prosvete Srbije, osnivač Velike škole i istaknuti pisac – Dositej Obradović. On je ličnost koja u srpskoj književnosti i kulturi, po svojoj veličini i značaju, stoji rame uz rame sa Vukom Karadžićem, iako se u stvarnosti njih dvojica baš i nisu slagali. Po želji ironije, sahranjeni su jedan nasuprot drugog u porti Saborne crkve u Beogradu.
Ta netrpeljivost između Vuka i Dositeja proizvod je izrazite polarzacije koja je postojala u srpskom kulturnom životu 19. veka – prosvetitelja, s jedne strane, koji su bili okrenuti Evropi i stvaranju obrazovanog, građanskog društva, i romantičara, s druge strane, koji su bili okrenuti svom narodu i stvaranju nacionalnog identiteta na tekovinama starih običaja, verovanja i jezika
Iako je Vuk odao zasluženo priznanje Dositeju za to što je uočio potrebu pisanja na „narodnom jeziku“, on nije mogao, u skladu sa tradicijom iz koje je ponikao, razumeti i podržavati Dositejeve racionalističke ideje. Prvenstveno one koje se tiču narodnih običaja i praznoverja.
To vidimo iz odgovora koji je Vuk uputio S. Živkoviću povodom njegovog stava da pisac mora da se trudi „prostoti da se dopadne“. Vuk mu tom prilikom piše: „Prostoti se vrlo dopao Dositej vičući na kaluđere i manastire, na post i na mošti svete, na druge đekoje običaje crkve naše, i to ona razumije vrlo dobrio i čita radije no Vezlića „O spokojnoj žizni“, ili kakvu Rajićevu knjigu, ali neka nam kaže g. Živković, ima li prostota od toga kakvu polzu ili štetu?“.
Ovakav stav prema Dositejevom liku i delu nije bio usamljen u srpskoj kulturi u doba romantizma, a nažalost ni kasnije. Cetinjski vladika, Petar II P. Njegoš, bio je još ljući protivnik Dositeja. On je smatrao da su njegovi spisi „gorki i otrovni“, a njegova prosveta „razvratna“.
On je čak molio Miloša Obrenovića da zabrani štampanje sabranih Dositejevih dela, što je na prvi pogled neshvatljivo, a ipak sasvim razumljivo ako se zna sa kakvom je oštrinom Dositej napadao narodne običaje i druge paganske tragove, a koliko je Njegoš želeo da očuva to nasleđe drevne kulture među našim ljudima. No Miloš Obrenović se na takav jedan postupak ipak nije odlučio.
Imajući na umu ovakav negativan pogled na Dositeja i njegove ideje u periodu romantizma, uvešćemo jos jednog pisca, bez kog se, romantizam kao pravac možda i nikada ne bi razvio u srpskoj književnosti. Igrom slučaja on se rodio istog datuma kada nas je Dositej napustio, samo 13 godina kasnije – Aleksije, u narodu poznatiji kao Branko Radičević.
On je za svog života, a i posle njega, ostao upamćen u tesnoj sprezi sa Vukom Karadžićem. I doista, Branko jeste bio izraziti pristalica Vukove reforme. Njegova prva knjiga „Pesme“ štampana je Vukovom reformisanom ćirilicom i čistim, narodnim jezikom. Pored još tri dela koja izlaze 1847. godine, ove Brankove pesme označavaju konačni trijumf narodnog jezika u književnosti, samim tim i konačnu Vukovu pobedu.
Radičević je neizmerno poštovao Vuka i njegovu borbu, no Vuk za Radičevićevo delo i nije previše mario. U svojoj obimnoj prepisci o Radičevićevim pesmama nije ni jedan redak napisao, a o njemu samom, tek poneki. Mnogo je više o Radičeviću pisala Vukova ćerka, Vilhemina, i to tek nakon njegove smrti, a i to sa, kako neki smatraju, tendencijom da istakne veličinu svog oca pre no samu Brankovu ličnost. Mina je takođe zabeležila kako je Branko preminuo na rukama njene majke Ane, no kako je kasnije utvrđeno, i ovo je još jedan pokušaj uzdizanja sopstvene porodice.
Samo nekoliko godina nakon prve Brankove zbirke pesama izlazi i druga. U toj knjizi pesnik mladalačke ljubavi, proleća i čulnosti, kakav je bio u svojim prvim pesmama, neuspešno pokušava da bude epski pesnik junačke tematike. No, on to ne može biti, jer on takvo junaštvo istinski ne oseća. Njegove junačke pesme smešne su koliko i fes koji mu je na glavi zamenio gospodski šešir. Uzrok ovakvog njegovog rodoljubivog ispoljavanja možda i leži u njegovoj iskrenoj fascinaciji narodnom tradicijom.
Međutim, teško da u to možemo poverovati, s obzirom da je razlika između ovih Brankovih pesama i epskih pesama Vukove redakcije neizmerno velika. Pre će biti da uzrok leži u tome što je Branko želeo da ugodi vremenu i ljudima oko sebe. U prilog tome svedoči i činjenica da je druga knjiga pesama posvećena knezu Mihailu, koji je vremenom postao neka vrsta Brankovog mecene, te je na taj način Branko pokušao da mu vrati dug. On je uložio celog sebe za jedno vreme, tuđu ideju i dobrobit sopstvenog naroda.
U 29. godini svog života jedan od naših najvećih pesnika umire sam, u tuđini. Branko je sahranjen na bečkom groblju, a sve troškove sahrane je podmirio knez Mihailo. Devet meseci kasnije Milica Stojadinović Srpkinja piše: „Do njegova groba prolazili smo grobove cvijećem zasađene, a na Brankovom poznade se odmah da taj grob niko od rođenih ne polazi, jer se skoro i ne zna, tako je kopanjem drugih grobova iskvaren“. Neko vreme, skoro četvrt veka, srpski narod je zaboravio na svog pesnika u dalekoj zemlji, ali nije i J.J.Zmaj koji je s pesmom „Brankova želja“ probudio ideju o prenosu Radičevićevih kostiju.
Međutim, ta ideja nije ostvarena sve do 1883. Godine. Te godine „Zora“ je u Beču proslavljala stogodišnjicu prve srpske narodne knjige od Dositeja Obradovića. Tim povodom sastavljena je „Spomenica“, koja je sadržala nekoliko priloga o Dositeju. Sav prihod sa proslave, kao i prihod od prodaje „Spomenice“ odlazio je u zaseban fond posvećen prenosu kostiju pesnika Branka Radičevića u Sremske Karlovce. Ova inicijativa došla je u poslednji čas jer je pretila opasnost da do kraja 1883. Godine pomenuto groblje bude zatvoreno i sve kosti sahranjene u zajedničku „opštu grobnicu“.
Tako je jedan veliki Dositej zadužio celu svoju naciju, i one koje su ga optuživali, i one koji su ga podržavali, između ostalog, i time što joj je omogućio da njen jedini, iskreni pesnik mladosti i lepote življenja dobije najlepši hram u celoj Srbiji – Stražilovo, a nacija još jedno hodočasničko, Sveto mesto.
Prelep tekst! Svaka cast!!