Ljubitelji muzike, naročito savremenih i ne baš uobičajenih sazvučja, u sredu, 25. novembra, imali su priliku da čuju izvođenje dela studenata odseka za kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti. Koncert je održan u Dečjem kulturnom centru pred nekoliko desetina posetilaca koji su nestrpljivo čekali ovaj događaj.
Program je započeo kompozicijom Ane Krstajić Karavan naroda Tuarega, koja je bila i dirigent izvođačkom septetu. Sam nastup kompozitorke, čiji plesni pokreti nisu mogli prikriti oduševljenje interpretacijom sopstvenog dela, kao i sedam muzičara koji su nam plasirali zvuk njenog muzičkog zapisa, asocirao je na tople pustinjske predele i kamile koje prenose istočnjačke putnike. Usledila je barkarola za klavir Ane Kazimić – Rasuti kristali. Činilo mi se da čujem kristale kako zveckaju pod prstima pijanistkinje Emilije Miodrag, koja je izvela ovo delo.
Iz te sfere blagog snoviđenja i milozvučnosti, otrgnuo me drugačiji zvuk klavira Marka Kovača, koji je bio pratnja solo baritonu Igoru Andriću, inače i autoru izvedene kompozicije Reči. Omuzikaljenje teksta je izvršeno sa preciznošću, tako da je svaka reč dobila pravilnu akcentuaciju u svom pevanom obliku. Potom, atmosferu je dodatno zagrejao zvuk tenor-saksofona u interpretaciji Rastka Uzunovića, koji je izveo delo Fanfara Aleksandra Savića. Nakon mnoštva asocijacija koje mi je ova kompozicija probudila, nisam odolila da ne pitam samog autora šta mu je bila inspiracija za nastanak ovog, nimalo svakidašnjeg zvuka. U pitanju je Smederevska tvrđava i zvuci fanfara koji su, prema Savićevom mišljenju, odjekivali davno sa njenih zidina.
Odjeke prošlosti prekinule su naredne dve numere napisane za klavir. Prva je Svita za klavir Vladice Mikićević, u izvođenju Marka Kovača, a druga Notturno (za Cilu) Juga Markovića, koji nam je sam odsvirao svoj komad. Iako pisana za isti instrument, ova dva dela se znatno razlikuju, kako po žanru, tako i po „priči“ koju sam „čitala“ kroz zvuk. Naime, Svita mi je „ispričala“ jednu veselu priču, koja čini da se osećaš ponosnim što si deo atmosfere koju gradi, a Notturno je minijatura već zrelog autora, čije izvođenje je na mene ostavilo utisak beskonačnog odzvanjanja jednog fragmenta i čiste ljubavi koju taj zvuk prenosi.
Milana Milošević je napisala delo Is tan poli, za sopran, klarinet i gitaru, koje je publika na ovom koncertu imala priliku da čuje. Deonica soprana me svojim narativnim karakterom podsetila na Sprechgesang Šenbergovog Pjeroa. Osma numera je Svita za klavir, u izvođenju autora Damjana Jovičina, koja me je zaintrigirana svojom sonornošću. Prostor je odzvanjao smelim harmonijama, podsećajući me na zvona katedrale na dnu mora i ptice koje neumorno izvode svoje jutarnje pesme. Takvu mističnost produžilo je „pojanje“ harmonike pod prstima Luke Lopičića.
Kratka kompozicija Pojanje mistika Matije Anđelkovića odvela me u sferu transcendentalnog i opet vratila u sadašnji trenutak. Poslednje izvedeno delo je Na sredini puta, za sopran, klarinet i gitaru, kompozitorke Mire Milosavljević. Izvođači su pokazali umeće i uspešno nam preneli „priču“ Milosavljevićeve, koja, po završetku numere, nije krila svoju ushićenost i zadovoljstvo.
Oduševljenje nije skrivala ni publika, koja je na kraju koncerta pozdravila gromoglasnim aplauzom i stvaraoce i izvođače. Nije manjkalo ni iskrenih čestitki kompozitorima, zagrljaja, osmeha i razmena utisaka. Konačno, ovakvo stanje nas „drži“ i posle ovog spektakularnog događaja, koji je pokazatelj da mladi ljudi umeju i svakako zaslužuju da se izbore za svoje mesto na muzičkoj sceni Srbije.
