Danilo Kiš je istakao da se nakon ratnih iskustava 20. veka ne može pisati o izmišljenim svetovima – moralna odgovornost svakog intelektualca je da govori o istorijskim temama koje su obeležile vreme u kom živi. Slično je i sa kinematografijom: rat je neiscrpna tema naslova sa naših prostora i Dalibor Matanić, reditelj filma Zvizdan, prišao joj je smelo i drugačije nego iko.
44. FEST pod sloganom „Briše granice“ je u okviru programske celine Srpski film prikazao i ostvarenja manjinske srpske koprodukcije, gde je i Zvizdan. Nakon projekcije iz pune bioskopske sale izašlo se ćutke, zamišljeno i suznih očiju. Bez preterivanja.
Matanić je ambiciozno podelio Zvizdan na 3 zasebna narativa koji hronološki prikazuju 3 ljubavne priče između Srpkinja i Hrvata u ratnim sukobima devedesetih. Priča „Jelena i Ivan – 1991.“ prati sudbinu para u haosu ratnog perioda, „Nataša i Ante – 2001.“ odnos dvoje mladih suprotstavljene nacionalnosti u posleratnom vremenu i „Luka i Marija – 2011.“ govori o ljubavi u godinama primirja.
Ogrešićemo se o umetničke vrednosti filma ako ga okaratkerišemo najpre kao politički angažovan. Naprotiv, on ide protiv politike, kako kaže reditelj u intervjuu za FEST: „(…) pokušao sam ga napraviti što univerzalnije, ta politika ne uspeva zato što ona gradi svoje poene na zidovima, a ono što sa filmom hoćemo reći totalno je obrnuto. Film je urađen tako da nudi neko novo rešenje, neki novi nivo, a po meni je taj nivo jedini kojim ovi krajevi mogu poći, kao i celi svet. To je put opraštanja, dijaloga, ljubavi i tolerancije, a ne nivo odbijanja, mržnje, podela i zidova.“
U svakoj od priča ljubavnog triptiha glume isti umetnici, Tihana Lazović i Goran Marković. Tako se potire individualnost junaka i postiže utisak da se zasebne sudbine prelivaju u jednu univerzalnu: nadindividualnu i nadnacionalnu, onu koju seže ka jedinstvenom cilju – slobodnoj ljubavi.
Interesantna je uloga muzike u filmu: kroz priče se refrenično ponavlja numera „Amerika“ od Idola, benda koji Matanić posmatra kao simbol antidržavnog rokenrola i uvodi u film „sa ciljem da se prikaže da ljudi koji su išli iz tog kruga nisu bili ubojice, nisu bili spremni za rat, to je nevinost koja je prekinuta“ – rekao je Matanić u intervjuu za FEST. U prvoj priči se zaljubljeni mladić oružanim vojnicima pacifistički suprotstavlja svirkom trube kako bi prizvao svoju voljenu i gine, čime se obnavlja šekspirovski arhetip tragične zabranjene ljubavi.
Zvizdan, najgledaniji arthaus film hrvatske kinematografije, vizuelno je neodoljiv, atraktivno kadriran, majstorski režiran i ubedljivo odglumljen. O tome svedoče i brojne nagrade koje je osvojio, među kojima su i Glavna nagrada žirija u selekciji Izvestan pogled u Kanu i Glavna nagrada za umetnički doprinos u Kairu, kao i niz nagrada u Puli.
Završna scena poslednje priče nosi optimističnu poruku – film se simbolično završava otvaranjem vrata između sukobljenih strana i hrabrim korakom ka humanosti. Matanić u intervjuu za FEST kaže: „Borili smo se kroz ceo film, zato i postoje tri dekade u njemu, da se dođe do tih otvorenih vrata. Šta će biti dalje, to niko ne zna.“
