Kada si student i zeliš da putuješ, moraš dobro da iskalkulišeš, gde, kako i sa koliko para? Hm, ostalo mi je još tri dana, uključujući i današnji da negde otputujem. Nisam nešto pri parama, inostranstvo otpada. Preturam po novčaniku, gledam tajne pregrade i odjednom mi se nasmešila moja studentska karta za železnički prevoz. Razmišljaj Ana i iskoristi pametno. Zlatibor, dva noćenja, samo ranac.
Okrećem brzinom svetlosti Mašu, njoj treba kao i meni pola sata za pakovanje, nalazimo se za sat i po na stanici, tamo uvek ima vozova do Bara ili Prijepolja, sa popustom koji ide nekad i do 50%, nije strašno. Sa stajanjima kod svake bandere, uključujući i ukrštanja vozova trebalo nam je četiri sata da stignemo. Sišle smo u Užicu i lokalnim busom stigle za dvadesetak minuta na Vode.
Smeštaj? Za dva minuta teta Milesa nas je vodila ka Obudojevici, minut od centra Voda, dvokrevetna soba sa kupatilom deset evra, leti 15, zimi 20 – zbog grejanja. Ekstra! Draga “Mono”, neki drugi put, kad budem zaradila prvu platu. Prvo što sam osetila je kako mi se pluća pune svezim oštrim vazduhom, pogled je bežao ka zelenim prostranstvima, noge su same zahtevale istraživanje i otkrivanje. Predah kod Milese i obavezno tuširanje posle srpske železnice i ko nove.
Glad nas je naterala da se vratimo u centar i šta se prvo jede kad dođeš na Zlatibor, komplet lepinja. Smazale za tren, ali savet pride. Ako nemaš baš puno para izbegavaj grilove i picerije u centru, odraće te za hranu. Otkrile smo dve radnje koje spremaju gotova jela i za 250 dinara, jedeš ko kralj.
Šta videti? U centru, pored jezera, “mamipare” za klince i klinceze, dvorci na naduvavanje, sve moguće pišti i vrišti, igračke, pedaline i, naravno, jahanje konja. Večito dete u meni mora sve da proba, pa i jahanje od deset minuta i 500 dinara. Ali selfi za insagram gotov. Samo se čekaju lajkovi.
Dan 2, Šarganska osmica? Na delu pruge od stanice Šargan Vitasi do Mokre Gore koja predstavlja jedinstveno graditeljsko delo, ponovo odjekuje kloparanje vagona i veseli žamor turista u vozu „Nostalgija“. Od Mokre gore do stanice Šargan Vitasi, prugom dužine 15.440 metara, muzejski voz „Nostalgija“ prolazi kroz 22 tunela, pet mostova i savladava visinsku razliku od 300 metara. Putnici za vreme vožnje popularnim „Ćirom“ imaju priliku da sa nekog od pet vidikovaca sagledaju bogatstvo i lepote prirode ovoga kraja.
Može, lokalcem do stanice, ali avaj, teta koja prodaje karte kaže: “Morate da rezervišete telefonom, karte za danas su rasprodate”. Sednemo u restoran pored stanice i uz tursku kafu od 50 dinara, ispraćamo Ćiru i mašemo, mašemo. Kad smo već tu, razgledamo stanicu, jer je sama po sebi muzej, etno selo. Nekoliko fotografija, obavljeno. Kustin grad je u blizini, idemo do tamo, naravno karta se plaća, 500 dinara. Drvengrad je priča za sebe.
U centralnom delu sela je trg popločan drvenom kockom i sečenim drvenim pragovima i okružen autentičnim brvnarama prenetim iz okolnih sela Srbije i Bosne ili građenim po uzoru na njih. U svakoj od njih nalaze se sadržaji karakteristični za grad: galerija slika, biblioteka, bioskop Andergraund, poslastičarnica sa domaćim kolačima i prirodnim sokovima, nacionalni restoran, prodavnica narodne radinosti toga kraja. Živopisno ukrašeno, ali apsolutno u duhu podignutih građevina i okoline, ovo selo – grad odiše toplinom i ljupkošću. Ovaj dan je bogato iskorišćen.
Dan 3, Sirogojno, može? Lokalcem krećemo Maša i ja, 26 km udaljeno od centra Zlatibora, čeka samo na nas. Na lokaciji od 5 hektara, pored crkve Sv Petra i Pavla, prevučene iz svih delova Zlatibora stare brvnare, kako bi se ovde prezentovale i čuvale. Skup kuća koje su sačuvale prvobitni izgled i namenu i one sačinjavaju stalnu muzejsku postavku. Naravno, pošto je to turistička atrakcija, tu je i prodavnica suvenira, krčma i apartmanske zgrade. Nekoliko fotografija. Prelepo.
Vraćamo se natrag na Vode, iscrpljene od pretrpanog rasporeda, ali zadovoljne viđenim. Možda nije Aspen, i definitivno nećeš proživeti Sex i grad vikend, ali definitivno sa punim pravom zahteva pažnju i poštovanje.
