Neprestani iritantni zvuk telefona mi para uši i polako se budim. Iako je jul mesec, pokriven sam ćebetom i polujorganom. Naravno, vruće mi je. Okrećem se na desno ka telefonu, ali želju da ga rascopam i zaustavim tu neprijatnu zvonjavu, prekida mi kontura muške osobe koja leži pored mene. Srećom, to je moj brat, ali… otkud on ovde?!
Jeste da sam kod njega u kući, ali isto tako bratski mi je posudio svoj krevet da u njemu spavam dok sam na Zlatar festu. Nema veze, setih se u momentu da smo sinoć malo „obilazili“ grad pa je verovatno odlučio da ove večeri odspava u svom krevetu Dok lagano premotavam film, alarm na telefonu me vrati u stvarnost i bacim se na pod kako bih ga isključio.
Na telefonu 8:22h i shvatim da „malo“ kasnimo sa buđenjem za regatu na Zlatarskom jezeru koja je organizovana za pretposlednji dan festa. Iako bi bilo normalno da ustanemo malo ranije, doručkujemo, po mogućstvu napravimo koji sendvič jer regata traje oko pet sati, mi lagano ustajemo u 8:40 (izgleda da sam tih 18 minuta prespavao na podu) i zovemo ekipu da se okupimo ispred naše kuće u 9h (iako bi po dogovoru tada već trebalo da platimo prijavu i dobijemo naš čamac na Kokinom brodu)?!
Pospanost svih nas je bila sasvim normalna s obzirom na činjenicu da smo kući stigli oko 5h posle doručka uz svitanje u centru Nove Varoši gde smo, kao od šale, smazali prekrasnu, ali za stomak strašno tešku i sočnu, komplet lepinju. Novi doručak? Ma jok. Da napravimo sendviče? Ko sad ima vremena i živaca za to. Umesto toga, gredom u ruku uzimam onu jednu plazmu i tri banane. Na nas 9!
Naravno da se nismo još osvestili i razbudili ali najzad smo krenuli (9:17h). Kasnimo, ali računamo neće oni sigurno početi bez nas, plus Žare zna onu devojku što radi dole, a i kako da odemo tamo bez gajbe piva? Brzo svraćamo u grad po jednu gajbu (usput, ja i dalje ne mogu da se načudim koliko Novovarošani mogu da popiju, kao što napomenuh u prošlom tekstu) i posle toga lagano stižemo na Kokin brod koji je pun čamaca, brodića, glisera i ljudi.
Većina čamaca su gumeni i imaju vesla (mislim se:“Samo ne taj, ima da umremo od veslanja“), ali tu ima i po koji gliser kao i „gumenjak“ sa motorom, i jedan veliki katamaran na srpski način. Naravno, mi dobijamo gumenjak sa veslima, međutim prikačen je upravo za katamaran, i tu mi pada kamen sa srca, ali ono što me mori je nebo koje se, u skladu sa ovim sumornim letom, fino namrčilo i preti nam da će iznedriti još jedan pljuskoviti dan.
Krenuli smo, sa bosim nogama u čamcu koji ima poseban sistem opstajanja na vodi, iako ona u isto vreme ulazi u čamac, ali ‘ajde, nećemo se valjda razboleti. U tom momentu se opet setismo da smo gladni i odlučismo da u to ime pojedemo svi po trećinu banane i nagrnemo po jednom „Jelenka“. To je povuklo još jedno, u tom momentu, retoričko pitanje: „A gde ćemo mi u WC?“
Polako se razvedrava, sa jedne strane skeledžija vozi najluđu grupu sa tridesetak ljudi i oni već imaju žurku sa sve ogromnim zvučnicima, dok nam se sa druge strane približavaju trubači u svom zasebnom čamcu. OK, ovo je za sad, baš dobro.
Jedan od najgladnijih na našem čamcu koji plovi uz pomoć katamarana, dobio je jedan sendvič od devojke koju poznaje i radi na brodu. Taman kad smo pomislili da je vreme za onu svemoguću Plazmu koja treba da nas najede, gospodin sa broda nam pruža dva ovala nečega. Mi čudu, ali u isto vreme oduševljeni uzimamo oval mezea i „eldopite“ (narodski naziv za pitu od heljde). Sad nam je već super jer smo nešto i „zakačili za zub“, skroz se razvedrilo i upekla je zvezda, a mi uživamo uz trube, i ne slutimo šta nas još čeka…
Stigli smo na pola puta, blago smo izgoreli, smazali i dva dodatna ovala mezea koje smo dobili, pa je sasvim logično da posle toga dobijamo dva ovala roštilja! Sad nam je već baš neprijatno, pogledavši na druge koji uživaju ali veslajući i nemajući sasvim slučajne privilegije usled privezanosti za neki brod.
Posle nekog vremena, ja odlučim da je OK da obavestim porodicu kako se dobro provodimo i kakve čari pružaju Zlatar fest i Zlatarsko jezero. S obzirom na to da se moja mama zastrašujuće plaši vode, sasvim logično ne voli ni kada ja imam nekog dodira sa njom pa mi šalje poruku: „Silazi sa tog broda i dolazi kuću (u Beograd!)“. Pročitavši njenu reakciju, jedan od mojih saputnika dođe na ideju da se u potpunosti našalimo sa njom (manje-više sam pretpostavljao da će živci da joj puknu, ali ajd’ sad, kada je bal…) i šaljemo joj sledeću poruku: „Aco je sad skočio na glavu, a Branko je već pijan k’o majka dok nam Dare svira frulu. Ali, mama ne brini, Žarko je grdio i psovao Aca što je to uradio. Ovde je skoro nevreme ali smo se vezali za neku stenu. Preko puta gromovi gađaju, ali ovde ništa gde smo se mi sklonili. Još jednom pozdrav i ne brini. Do sledećeg razgovora„. Samo nam je uzvratila porukom da jedemo ono što se ne jede.
Okrepili smo se za sve pare (inače, cena regate je 500 dinara za šta se dobija – čamac, spisak pravila ponašanja, i ručak na kraju regate na Kokinom brodu) i sada je na redu kupanje mali predah što se vožnje i vrućine tiče. S obzirom na to da smo mogli da koristimo toalet od brodića, mi smo sada već gosti na istom i skoro se ne vraćamo u gumeni čamac. NAŠ brod pristaje uz obalu i sledi kupanje u jezeru, koje je relativno toplo ali savršeno prija posle ovakvog jutra i obilnog neočekivanog (1.) ručka.
Predah i rashlađenje došli su u savršenom momentu! Posle nekih 15-ak minuta kupanja, vraćamo se na brod, presvlačimo se i spremni smo za nastavak pustolovine. Plan je bio da odemo do kraja jezera, do mosta sa druge strane, ali tu nas na prvu loptu, čeka neprijatno iznenađenje kada nam kapetan broda javlja da se vraćamo nazad. Naravno da smo blago razočarani, jer ne razumemo zašto se to događa, ali jedan od momaka sa broda nas je fino utešio rečenicom da na poklon od organizacije imamo još jedan paket „soka od hmelja, ječma i vode“. Istog momenta nam nije bilo jasno na koju stranu se brod kreće.
Posle nekoliko trenutaka shvatamo da se vraćamo nazad jer nas na drugoj strani jezera čekaju mrki oblaci koji prete kišom, pa nam povratak uz drugu gajbu „soka“ sad više ne pada tako teško.
Krećemo se lagano ka svom pristaništu, i redom nam prilazi po nekoliko čamaca koji na naš brod prebacuju gospođe sa malom decom kako ne bi pokisli pošto je kiša već počela da rominja. Jedni smo od najsporijih jer vučemo najviše ljudi i čamaca, ali gledamo ljude ispred nas u ostalim gumenjacima kako kisnu i savršeno smo zahvalni onom konopcu što je vezao naš gumeni čamac za ovaj sada za nas, najlepši brod na svetu. Pristigle gospođe pitaju da li mogu da dobiju sokove za decu i žele odmah da plate. Naravno, dragi novovaroški ljudi sa broda ljubazno odmahuju rukom, jer time i velikom pomoći koju su i nama pružili pokazuju svoju bespogovornu gostoprimljivost.
Sada, kad je kiša počela već da pljušti, najzad stižemo na dok gde nas pod pokrivenom terasom čeka čorbast pasulj, kupus salata i vops. Taman sam pomislio da nemam više reči za prelepo jutro koje nam se dogodilo (inače, u tom momentu je 14:45h!), uzimam kašiku i završavam sa tradicionalnim srpskim ručkom, kad odjednom niotkuda začu se zvuk truba i poznata kompozicija prve srpske trube Dejana Petrovića, Vrtlog. E, to je ručak!
Iskreno, teško mi je da uopšte smislim neki zaključak posle još jednog proživljavanja ovakvog dana pišući ovaj tekst. Samo želim da Vam preporučim da posetite Zlatar fest sledeće godine i da regatu nikako ne propustite jer ne možete znati šta sve može da Vas snađe na plovidbi prelepim srpskim Zlatarskim jezerom. Apsolutno vredi…
