Između poezije i smrti Branko Miljković je nastanio sebe, čitav život. Da li može da se kaže čitav ako se zna da nije doživio ni pola vijeka. Može! Jer on je u svojih 27 djelovao za naredna tri “čitava” života. Ko može da kazuje o njegovom životu bolje od Branka Miljkovića, valjda zato što ga je živio, a možda i nije, jer ga je mijenjao za poeziju koja je odradila sve što je bilo potrebno – život, smrt, postojanje poslije nestanka i još mnogo više. Onda, možda bolje pustiti poeziji da priča o Miljkoviću, jer biće da bolje umije. Kome sada taj život pripada: Miljkoviću ili poeziji, kome pripada njegovo sve izgovoreno? Nema sukoba, Miljković je sebe i riječi uvijek predavao poeziji.
Evo nekoliko zanimljivih odgovra koje je Miljković dao u intervjuu 1960. za NIN:
Ko je naš najveći savremeni pesnik?
Nesumnjivo Vasko Popa.
Vi u svojoj prvoj knjizi (,,Uzalud je budim”, 1957) imate stih koji, ako se tačno sećam, glasi: ,, Sve što imamo to su naše reči”. Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?
Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.
Koja je to reč?
Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo. Itd.
Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?
Santa Maria della Salute Laze Kostića i Možda spava Vladislava Petkovića Disa.
Kada ste se najviše uplašili?
Samo jednom, kada mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.
Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?
Ne.
Da li ste nešto zaboravili u životu?
Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.
Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?
Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru.
Vaša omiljena poslovica?
,, Praznu glavu vetar nosi.”
Kažite jedan svoj stih…
,, Hoće li sloboda umeti da peva
Kao što su sužnji pevali o njoj.”
Koja je umetnost, za vas, najveća?
Igra na trapezu.
Ubi me prejaka reč
Šta je ubilo Branka Miljkovića? Riječ? Sopstvo? Neko treći? Ne zna se! To je misterija koja je za javnost ostala nerazjašnjena do dana današnjeg. Jedno je sigurno, on više nije među živima, 1961. godine pronađen je obješen o granu drveta, na periferiji Zagreba. Od tada se vode polemike da li se zapravo ubio ili je ubijen? U Politici je 13. februara 1961. u najkraćim mogućim crtama samo izviješteno o smrti Miljkovića, a dan kasnije, dopisnik iz Zagreba je prenio: U Zagrebu je, u trenucima psihičke depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se radi o samoubistvu vešanjem.
Pročitajte i: https://portalmladi.com/zanimljivosti-iz-zivotasmrti-poznatih-pisaca
Navodno su zabilježene i riječi njegovog oca koji je izjavio: Tražio sam da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju. Toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla.
Opet, neka svjedočenja ljudi koji su bili u društvu Miljkovića te večiri odaju gotovo jednu filmsku priču o misterioznoj smrti: kafana na periferiji, ljudi u crnom koji su se zaustavili baš tu, tuča, sumnjivi tragovi koji navode da je pjesnik prvo ubijen pa tek onda obješen.
Šta je istina? Niko ne zna. Čije su istine, sve tolike? Branka Miljkovića? Nisu! Njegova je poezija:
Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
(Zamorena pesma)
