Danas će osvanuti mnogo tekstova o feminizmu, pojmu od kojeg se danas beži, jer lakše je biti neutralan i hodati po već utabanoj stazi. Na feminizam smo uvek gledali u odnosu na muškarce, izlazile im na crtu, skakale iz polja u polje na toj šahovskoj tabli, nismo im zadavale šah-mat nego skromno tražile remi, ali borba i dalje traje i ne nazire joj se kraj.
Ako se osvrnete na istorijsku prošlost shvatićete da su bitke uvek gubili oni koji su bili podeljeni u unutrašnjim krugovima. Ko nas to deli? Muškarci? Društvo?
Da ne rušimo tradiciju pođimo od muškaraca. Oni nas dele na smerne, manje pregažene, porcelanske figure u obliku njihove mame i na lutkice koje su praktičnije za igranje. Našalost na toj paleti postoje dve nespojive boje i sve njihove nijanse i valeri ostaju nerazvijeni. Gumene lutkice možda planiraju porodicu, ali to se od njih ne očekuje dok porcelanke figure danju skupljaju poglede i prašinu, a noću ispod trepavica kriju žudnju i prećutkuje reči: “Hoću da me stišćeš, lomiš, gnjaviš, grizeš, da se rvemo, borimo, šapućemo. Ja sve to umem, samo ti ne znaš. Odmah si me stavio u kutiju, nalepio etiketu i odložio.”
Pre nego što pređem na drugog krivca, poznatijeg kao “društvo” napominjem vas da polovinu tog društva čine žene. Imala sam priliku da od mladih majki u Crnoj Gori čujem da su žene i dalje pod pritiskom zbog rođenja muškog deteta. Znate li ko su nosioci tih ideja? Nisu muškarci, bar ne većina, nego babe, tetke i strine, žene koje su kroz to same prošle i to ih nije sprečilo da podrivaju takve ideje i uspešno ih prenose na svoje naslednice.
Ja sam jedna od onih koja ima sreću da mi najveći uzori budu mama i baka. Želju da radi baka nije ispunila, a mama tu bitku i dalje vodi i nije isključeno da ću je ja nastaviti. Podršku smo prenosile sa kolena na koleno, ali problem je u tome što se podrška kreće samo u jednom smeru, a to je obrazovanje, karijera i sve ono što podrazumeva “svoj dinar”. Kada bih ja izjavila da me karijera ne zanima i da želim da budem domaćica to bi bilo skandal i sve njihove nade i ambicije bi pale u vodu. Vidite, to je jedna vrsta nepravde koja je zanemarena. Zar ne bi bilo pravedno da želja da se bude domaćica bude tretirana jednako kao želja za karijerom?
Vreme je da priznamo da smo većinu podela među nama napravile mi same. Evo, ustaću i reći: “Kriva sam!”
Ovako je to bilo. Na jednom od letnjih beogradskih festivala nastupao je indi bend iz Izraela, drugarica i ja stojimo u prvom redu u dugačkim hipi haljinama. Okrećem se, kad pored nas dve nakvarcane devojke, u tzv. splavarskim odorama, teško se kreću jer su na platformama, ali zato su se zagrlile, pevaju u zanosu i znaju svaki tekst. Pevačica im oduševljeno šalje poljupce, a mi se prvo zgledamo, a zatim premeštamo. Trebalo je da prođe neko vreme dok nisam sebi postavila pitanje: “Čekaj, zašto ti misliš sa imaš više prava da budeš ovde?” Ne možete da zamislite kakvo je otkrovenje za mene bila spoznaja da se pogledi ovih devojaka pružaju dalje od splavova preko reke.
Ne zanosim se da ćemo preko noći prestati da činimo ovakve zločine iz nahata, ali verujem da bi postepeno osvešćivanje naših predrasuda dovelo do rezultata. Počnimo od danas, simbolično je. Na putu do cvećare pogledajte devojku sa kojom se mimoilazite, to što je lepa ne čini vas manje lepom, ako ste u vezi i sretnete drugaricu koja je sama, nemojte je pitati “Šta ima?” kad znate da nema ništa! Razgolićene, ne dirajte mi tetkaste, ženstvene, ostavite mi muškarače, karijeristkinje, pustite mi domaćice jer ne znate ni muke, a ni privilegije njihove uloge! A sad pročitajte u obrnutom smeru! Ako ste nekako uspele da povežete ove suprotne polove, svaka čast, ali to vas ne čini superiornijom u odnosu na ostale.
Srećan vam dan različitih žena!
