Svi smo mi kao deca imali možda prevelika očekivanja od života. Kada si mali sve ti se čini lako i dostupno i tako se upustiš u maštanje o tome šta bi mogao da budeš jednoga dana, kada odrasteš.
Svako dete ima svoju savršenu viziju života kakav vode odrasli. Tada nam to sve izgleda kao igra, jer deca sve vide drugačije kroz svoju prizmu naivnosti.
A onda dođemo u godine kada počinjemo da shvatamo sve laži i postane nam kristalno jasno koliki je naš domet u jednom ovakvom društvu. Počinjemo da uviđamo sve granice do kojih možemo da dobacimo ulažući maksimalan trud i zalaganje. Postave nam okvire u kojima je poželjno da se krećemo i zarobe nas u njih bez ikakvog nagoveštaja.
Naravno ljudi kasno postaju svesni svojih okova. Svi se trude da naprave što više u okviru koji im je ponuđen, misleći da je to zapravo najdalje dokle mogu da dosegnu.
Niko se ne trudi da vidi širu sliku. Kao što izvan naše planete postoje druge planete i čitav jedan sistem koji sačinjava kosmos, tako i izvan okvira u koji smo zarobljeni postoji mnogo više. Naš kosmos se naziva sloboda, a mi stvaramo u prividu slobode dok se sva naša dostignuća režiraju na višim lestvicama društva.
Niko ne živi život po sopstvenom nahođenju niti ima pravo da donosi bitne odluke, sve je to unapred zapisano u nečijem scenariju. I mi igramo svoj komad na pozornici života po nečijem tuđem planu. I ceo život provodimo u okvirima te pozornice jer mislimo da stvaramo nešto, a zapravo smo samo stateri u nečijoj predstavi.
Ali ako ljudi uspeju, i kada odrastu, da sačuvaju ono dete u sebi to može da im pomogne da shvate moć koju poseduju. Ako sačuvamo one klinačke želje i tome pridodamo želju za uspehom, onda je taj uspeh neizbežan. Samo treba pratiti svoje želje tako se jedino može pronaći mogućnost za njihovo ostvarenje.
Bitno je da shvatimo da je ovo naš život i da mi u njemu posedujemo svo pravo na ostvarenje u svakom pogledu. Niko ne može da upravlja našim životima sem nas samih. Oni su tu da nam postave prepreke, granice, da nam predlože lakši put, drugi način.. ali nikako ne mogu da nas spreče da stvaramo. Mi sami sebi stavljamo okove, oni nam ih samo nude.
Uvek je lakše žaliti se na nedostatak mogućnosti, na probleme u društvu i na razne druge faktore koji nas sprečavaju da realizujemo naše zamisli. Ali dovoljno je samo malo truda i samo malo hrabrosti da se prekorači granica.
Nikome ništa nije određeno niti je iko posebniji od onog drugog, samo je stvar u tome ko ima veću želju da ostvari svoj pun potencijal bez obzira na mogućnosti. Nedostatak mogućnosti nije izgovor za bauljanje u mestu i za stagniranje. Ako imamo neki cilj koji veoma snažno želimo da dostignemo, onda ne postoji ništa što nas u tome može sprečiti. To je samo pitanje volje.
Pitanje je da li si spreman da im pokažeš zube ili ne.
Jesi li?
