#Kako Ovca kaže
Želim male stvari. Za početak da ima kafe kad se probudim ujutru. Kad ustanem i rešim da se priključim danu koji je počeo, želim da ga počnem sa kafom. Želim i da ćutim s nekim ujutru, da ga gledam i ćutim, samo da je tu, da je prisutan i da razume da sam namćor kad se probudim, da volim da odlutam, da sanjarim još malo, da se mrštim na obaveze, ali da sam tu sa njim.
Želim da svaki dan čujem novu pesmu. Ne biram način. Nek to bude preko radija, ili u kolima nekog nadrndanog taksiste koji psuje gužvu probijajući se kroz istu, ili u kolima svog momka dok me ujutru vozi na posao i psuje mene što nisam legla ranije da ustanem na vreme i ne kasnim. Nek je čujem u knjižari dok gledam knjigu koju već duže vreme želim da kupim sebi. Nevažno je. Želim da čujem tu pesmu i da je zapamtim, i da je zviždim ponekad. Želim da se nasmejem svaki sledeći put kad je čujem, jer znam da me podseća.
Želim da vidim svet. Ne mora to da bude onaj veliki svet o kome svi toliko maštaju.Želim da vidim neke manje svetove koji će biti veliki za mene. Želim ih videti svojim očima, čuti svojim ušima, premeriti koracima gde ću prethodno stati u neku baru ili blato da bih bar na kratko ostavila otisak svog stopala negde u tom nekom malom svetu. Želim da pijem u zadimljenim kafanama, da razbijam čaše u sitne noćne sate, da mirišem na žestinu i cigarete, da se smejem bučno dok zabacujem glavu, da se popnem u suknji na sto i plešem bosa uz neke cigane dok okretanje moje suknje postaje brzina okretanja zemlje. Želim da se svađam, da psujem, da ukradem nešto, da poklonim nešto, želim da stvorim nešto i razbijem nešto. Želim da budem dobra, želim da budem i loša. I sve to želim da bude u dvoje.
Želim da svakog dana nešto novo poželim, i da znam da sam živa.
Autorka: Julija Dukić
Izvor: Blacksheep.rs
