Virus SNI zahvatio naš narod, naš jezik, naše svesti!
„Svakodnevno Nepravilno Izražavanje” uzelo je maha. U potrazi za antivirusom i neophodnim izlečenjem, potrebno je utvrditi uzroke ove pojave.
Ponekad se radi o greškama u domenu finesa, međutim neretko su posredi i “krupnese“. Naš narod voli da pridaje rečima značenja koja se njemu čine logična. Pa je tako konformista neko ko voli komfor, a ne neko ko se prilagođava situaciji i prihvata tuđa mišljenja. Lojalan čovek je neko debeo, iako u svom pravom značenju označava nekog odanog. A dubioza se koristi za nešto duboko, komplikovano, umesto ispravno – sumnjivo.
Da bismo videli kako to sve izgleda uživo, zamislimo jedno sunčano subotnje jutro na Bajlonijevoj pijaci u samom centru Beograda.
I evo došli ste na izvorište Najnovijeg serbskog jezika po govoru prostoga naroda pisanog, a da ćete toga postati svesni čim se uputite ka tezgi s povrćen iz drugog reda. Tu ima od najsvežije ponude buranije, kronpira, šangarepe do nandžare i kurukuza. Umesto boranije, krompira, šargarepe, pomorandže i kukuruza.
Taman da pomislite na njega, a “infrakt“ je već “strefio” nekog od prodavaca jer ga je kupac “pogledao pogledom besa”. Zar je mogao nečim drugim da ga pogleda? To “pogleda” je suvišno. A suvišnih reči imamo i u nizu drugi primera: „Suze joj potekoše iz očiju.“ Pošto su mogle i iz ušiju? „Vratio se nazad.“ Jer napred nije mogao, dakle, dovoljno je “vratio se“. „Sišli smo dole“, pošto gore niste mogli. „Uzela je rukom“ kao da je mogla da uzme nečim drugim.
Ako ste jedan od onih što su na pijacu došli „s kolima“, verovatno ste ih držali za ruku i šetali s njima jer drugačije niste mogli doći S kolima već samo „kolima”. A sa prijateljem ste mogli šetati pa čak i to samo pod uslovom da niste šetali sa prijateljOm.
Ako izađete malo sa pijace i prošetate niz Dušanovu ulicu greške bivaju sve podnošljivije, pa je tako jedan lokal „Zatvoren zbog renoviranja“ umesto pravilno „Zatvoren RADI renoviranja“ jer renoviranje nije uzrok već povod zatvaranja.
Čini se da svako drugo istraživanje bolesti duha, jezika, mašte i sličnog upućuje na tehnologiju. Tu se piše kako se stigne. Vreme je brzo i vremena za pravopis u brzinskom dopisivanju jednostavno nema. Moguće je da će svo to skrnavljenje jezika ući u naše svesti dovoljno duboko da ćemo granicu između pravilnog i nepravilnog izgubiti, a to shvatiti onda kada nam bude zaista potrebna.
Urednica dečije radijske emisije “Dobro jutro, deco“, Vesna Ćorović Butrić, opisala je kako se u njenoj redakciji na Radio Beogradu deca uče pravilnom izražavanju. “Mi uzmemo jedan veliki džak reči pa onda te reči odvajamo. Glomazne i teške bacamo u vodu, a lepe stavljamo u šešir. Te lepe reči bojimo različitim bojama, a potom od njih sastavljamo pravilne rečenice.
” Moguće je da bismo imali mnogo više pismenih, kada bi deca u školama učila jezik na zanimljiviji način, a ne samo suvoparnim bubanjem.Ipak, urednica dodaje da bismo se svi pravilnije izražavali kada bismo malo više slušali decu dok pričaju jer “osnovci, a najviše na završetku osnovne škole, su najobrazovaniji kada su jezik i govor u pitanju.”
Novinarka kroz šalu kaže: “Tako kad imamo problem ovde na radiju, mi zovemo osnovce da nam kažu kako se rešava.“ Ipak, vremenom se to znanje zaboravi, a uzrok zaborava je možda to što se prilagođavamo govoru većine, a možda i kratkoročno sećanje na časove srpskog jezika. Međutim, ona dodaje da se ne treba striktno držati jezičkih pravila, jer je i jezik živa stvar, pa ako bi forma bila važnija od suštine, izgubio bi se smisao.
Mediji su takođe važni kada je izražavanje u pitanju. Govor kvarimo slušanjem i gledanjem televizijskih i radio emisija u kojima voditelji i gosti pogrešno govore, čitanjem pogrešno napisanih novinskih i drugih neknjiževnih tekstova, ignorisanjem pravopisnih i gramatičkih grešaka. Dešava se da neki ljudi nikada u potpunosti ne ovladaju književnim jezikom, pa još ako se zaposle kao spikeri ili novinari, mogu nametati svoj govor onima koji su do tada pravilno govorili
“Radio Beograd je stara kuća u kojoj se i dalje vodi računa o izražavanju. Tu postoje spiker i lektor koji se bave jezikom“, kaže urednica. Međutim, čini se da na ostalim radijskim stanicama to nije slučaj, pa tu nailazimo na još jedan uzrok nepravilnog izražavanja.
„Mediji često na pogrešan način pristupaju jeziku. Na taj način se pravopisno neispravna rečenica vremenom prihvata kao pravopisno ispravna. Novine (pa makar to bila i internet stranica) moraju kontrolisati tekstove koje objavljuju“, kaže profesorka srpskog jezika i knjževnosti Prve beogradske gimnazije, Sandra Jovanović.
Ona dodaje sumnju : “Možda je česta promenljivost pravopisnih pravila dovela do situacije da se ne zna šta je pravilno i kako nešto napisati. Imate situaciju gde se jedan isti jezički problem rešava na nekoliko različitih načina u nekoliko priručnika. Odatle treba krenuti. Usaglasiti sve a zatim krenuti sa pravim opismenjavanjem naroda. Držati se istih, jednakih pravila dugoročno.”
Postoji još razloga, navodi profesorka: ”Ponekad se dešava da nedovoljna informisanost i neobrazovanost utiču na ograničen rečnik govornika. Ponekad uzrok može ležati i u želji da se pokaže poznavanje samog jezika ili samog izraza i da upravo to povede govornika negde gde nikako nije smeo krenuti. Lično se uvek držim jedne teorije-ne koristi reč za koju nisi siguran šta tačno znači.”
Profesorka zaključuje: ”Jedini način da se utiče da ljude da govore pravilno je da se često nalaze u okruženju u kom se govori i piše pravilno.”
Tu je i pomodarstvo. Zbog njega neretko ispadamo smešni ili se u najmanju ruku ogrešujemo o neko gramatičko pravilo.
„Ljudi su skloni da prihvate te pomodice: „najbolji teniser ikada!” Ili „okej”, ili „super”, ili „vau”, „za poneti”, jer svi tako govore. Ljudi se time koriste, jer mi često imamo kompleks niže vrednosti i mislimo da ako nešto preuzmemo iz drugog jezika, da je to bolje nego u našem jeziku.”, kaže profesor Fakulteta političkih nauka na Katedri za novinarstvo i komunikologiju, Dobrivoje Stanojević.
Oni koji slede ove takozvane nove trendove unose engleski jezik u srpski jer smatraju da je takav način govorenja i pisanja zanimljiv. Usled toga što neretko ne znaju dobro ni engleski, dolazi do pogrešnog prevoda ili srpski jezik govore koristeći englesku rečeničnu konstrukciju, a ovakvim govorenjem unosimo zabunu, prednost dajemo engleskom pri tom nepotrebno zapostavljajući svoj jezik.
„Modni časopisi prednjače u forsiranju anglosrpskog, jer je valjda sve lepše ako se napiše na engleskom. Sportski novinari uglavnom ne poznaju gramatička pravila, a niko ih zbog toga ne kritikuje već ih, naprotiv, pušta da govore šta hoće i kako žele, a u novinskim člancima može se uočiti i neznanje pravopisa njihovih autora. U retko kojoj redakciji ima lektora, a i kad ih ima, urednici ih ne slušaju, pa prepravljaju lektorske ispravke, to jest vraćaju tekstove na staro, nepravilno”, smatra leksikograf, Violeta Babić.
„Nekad ogrešenja o jeziku nije nešto što je najstrašnije kad je reč o jeziku, više su opasne afektacije, manipulacije. Činjenica da se ljudi prave učenijima nego što jesu zato što se koriste stranim rečima i to je često pogrešna upotreba u skladu sa zvučenjem, a ne sa značenjem što mi nazivamo narodnom etimologijom. Na izvestan način ja sam uvek zahvalan ljudima koji govore, trudim se da više slušam, nego da govorim, a kad čujem da neko greši meni to mnogo govori o njemu”, kaže profesor Stanojević
„Kada neko ne zna šta znači neka reč, pridaje joj značenje koje pretpostavlja na osnovu nekih segemenata reči koje prepoznaje. U pitanju je poluobaveštenost, koja je jedan od najvećih neprijatelja u učenju i savladavanju bilo kakvih sadržaja” kaže lingvista Rajna Dragićević i dodaje da rešenje vidi u tome da u školi treba isplanirati mnogo više časova za upoznavanje učenika sa rečnicima i za služenje njima.
Neproveravanje značenja reči dovodi do učestale pojave ovakvih grešaka, ali Violeta Babić smatra da do ovakvih grešaka dolazi najviše zbog slabog interesovanja za knjige i čitanje.
„Ljudi često pridaju rečima pogrešna značenja ili ne dozvoljavaju korišćenje figurativnih upravo zato što malo znaju i još manje čitaju, a misle da znaju. Trebalo bi da uzmu Rečnik srpskog jezika u ruke, prelistaju ga, pa bi odmah zaključili da greše, jer reči imaju mnoga značenja, osnovna i figurativna, i da, na primer, uopšte nije tačno da se „knjige ne izdaju, već prijatelji”. Izdaju se i knjige, kao što se i prijatelji mogu ostaviti na cedilu i izdati. Samo kad bi više njih hteli da pročitaju te izdate knjige.”
Profesor Stanojević kaže da je naš jezik težak, te da bi mogao malo da se pojednostavi, ali da mi to ne možemo da uradimo. „Jezik ima svoja pravila nezavisno od nas i o težini jezika ne možemo suditi tako olako, zato što su sva ta pravila u jeziku nastala iz neke životne potrebe.”.
Violeta Babić ipak smatra da gramatička i pravopisna pravila nisu razlog što se ne govori pravilno, već zato što kod mnogih ne postoji želja za pravilnim govorom, čitanjem i učenjem. A dosta njih spontano prihvata govor oko sebe koji je često nakaradan.
„Ne smatram da je srpski jezik preopterećen gramatičkim i pravopisnim pravilima. Ima ih onoliko koliko je neophodno da bi se jedan jezik normirao. Mislim da mnogi misle kako odlično znaju srpski jezik samim tim što su rođeni u Srbiji i da zato ne žele da se bave gramatikom i pravopisom i bilo šta uče. Malo se čita, rečnik se ne bogati, a onda, na kraju, gramatika bude kriva za sve!”
Ipak, glavnu ulogu u razvoju jezičke kulture ima škola. Veliki broj govornih grešaka najviše govori o našem lošem školskom sistemu. U nižim razredima osnovne škole u Mađarskoj je predviđeno osam časova maternjeg jezika nedeljno, u Rusiji – devet, u Turskoj i Francuskoj – deset. U Srbiji je predviđeno pet časova srpskog jezika nedeljno. U srednjim stručnim školama jedva je sprečeno smanjivanje broja časova na samo dva nedeljno
„Uvećavanje broja časova srpskog jezika u školi i usklađivanje planova i programa za taj predmet sa realnim potrebama učenika. Ruski jezik kao školski predmet u Rusiji ima nadpredmetni status i takav status omogućava da se broj nedeljnih časova ruskog jezika ne može porediti sa nedeljnim fondom časova iz drugih predmeta. Zalažem se za nadpredmetni status srpskog jezika u školama u Srbiji. Zalažem se i za razdvajanje nastave srpskog jezika od nastave književnosti. Javna je tajna da se u srpskim gimnazijama i srednjim školama, jezik uopšte ne uči, već se obrađuje iskučivo književnost”, smatra profesorka Dragićević.
„Nema dovoljno nastave jezika, nema dovoljno časova, nema dovoljno usredsređenosti, nema dovoljno stručnih kadrova, nema dovoljno ni discipline, ni samodiscipline da se uči jezik. Mislim da je nedovoljno pet časova nedeljno. To je supstanca svega. Čime god da se bavite, vi se bavite jezikom. Ima li predmeta koji može da opstane bez jezika? Čak i kad prepričavate to kako ste doživeli neku sliku morate se služiti jezikom. Idealno je imati svaki drugi čas jezik i književnost zato što kad bolje poznajemo jezik možemo bolje da iskažemo misli i osećanja”, ističe profesor Stanojević.
Svako ogrešenje o normu ima svoju zakonitost, ima svoju motivaciju i nije bez veze iako može delovati bezvezno. Kad se neko ogreši o normumožemo mnogo da saznamo o njemu: zašto se ogrešio o normu, da li zato što je neobrazovan, zato što je nemaran, zato što potiče iz nekog kraja, zato što je uznemiren, uzbuđen, usplahiren… Onom ko pametno sluša to može mnogo da govori. Nama o ljudima, kad se ogrešuju o normu, to govori o mnogo stvari, ne mora nužno da to budu negativne stvari. Postoje relativno obrazovani nitkovi, koji zato što su nitkovi ne mogu biti intelektualci, a postoje i relativno neobrazovani pošteni ljudi koji s obzirom na svoj stav mogu biti intelektualno ostvareni.
