Prvi dan septembra. Leto već jenjava. Žagor novopečenih školaraca odzvanja školskim dvorištem. Golobradi, tek pristigli srednjoškolci zagledaju nova i manje nova lica po učionicama.
Na Trgu republike, nešto kasnije, u sami smiraj dana, sjatila se svetina. Prilika: javni protest mladeži okupljene oko organizacije imena „sistem vrednosti“. Povod: Prostest protiv rijaliti ere. Način borbe: Mirnodopski, ispunjen kulturnim sadržajem. Bez incidenata.
Lepo, reklo bi se. I beše vakat da neko digne glas protiv kulturne represije! Eto, dokazasmo da mladost ipak razmišlja i konačno, avaj, konačno! čini nešto, protivi se kancerogenim društvenim formatima svih oblika i načina delovanja.
Svetlo na kraju tunela?
Naravno da ne.
Okoristiću se sportskim rečnikom za ovu priliku – Oldus Haksli (ovom prilikom, sa zadrškom, iznosim tešku sumnju u upoznatost prostestujućih persona u poznavanje lika i dela dotičnog) je, remplujući, sve ramenom o rame, izgurao (ne za svagda, ali o tome drugom prilikom) Orvela sa trkačke staze i preuzeo primat. Fakat je da smo bombardovani svakojakim sadržajem sa svih strana. Da ne dužim i bespotrebno tražim adekvatniji izraz, od ovog se ne može adekvatnije – vrli novi svet. Društvene mreže, televizija, mediji u potpunosti, čitav koncept kolektivne svesti, a samim tim i pojedinačne, vozdignut je na višu razinu. Informacije, hrana, piće, i potrebno i nepotrebno – sve se to preliva na nas u slapovima, ispadajući iz roga izobljilja. Oku tako deluje. Ne, ovo nije priča o tome kako oči varaju, sada jeste tako. I u tome i jeste jedna od glavnih poenti besmislenosti poduhvata pomenute omladine.
No, da krenemo od početka. Prva, i strašno neetička i duboko bespravna stvar – potraživati ikakvu zabranu. Brojnost je, deboto, na strani gledališta rijaliti programa. A kako na sav glas vičemo da hoćemo demokratiju, svakakva logična i manje logična prava, ista ta, našem srcu i senzibilitetu tako bliska demokratija, veli ovako: svako ima pravo da radi sve ono što direktno ili indirektno ne ugrožava tuđa prava i tuđe postojanje. Jako bih voleo da upoznam osobu koja bi, primera radi, ubedila moju babu (ili bilo koga iz te i takve konstelacije mišljenja i sagledavanja, pojmljenja zabave kao takve) da ne gleda Farmu, Velikog brata, indijske serije, Parove, šta god. Koga od vas, strastveni borci za kulturu, takvi ljudi ugrožavaju i kako tačno? Nikako, jel? Dakle, hipokrizija vrišti iz tog i takvog potraživanja ikakvog zabranjivanja bilo čega.
Ako ostavimo licemerje po strani, upitao bih sveukupan publikum, kada ste poslednji put otišli u pozorište mesto u kafić, klub ili šta god? Karta za sjajnu predstavu stoji, otprilike, koliko i tri pića u nekom od tih kafića, ili klubova. Koncert klasične muzike, a da nije besplatan? Kupovina neke knjige jednog od nekolicine ozbiljnih autora koji potpadaju pod termin srpska književnost (disklejmer: nemam ništa protiv svetske ili ne – srpske književnosti, naprotiv, samo se radi o ispomaganju, u ovom slučaju, domaće kulture i onih koji će nam u amanet ostaviti svoja književna dela)? Posećivanje ikakve kulturne manifestacije, festivala, nečeg?
Ja, lično, dole potpisana osoba, odbijam da se prestrojim u pleme onih koji uzavrele krvi stežu pesnice i na sva usta uzvikuju kako na televiziji nema kulturnih sadržaja. Nema ih u prevelikoj meri – istina – ali, nema ni potražnje za tim sadržajima. Radio televizija Srbije, bogme, ima tri kanala na kojima, sa minornim izuzecima u vidu repriziranja prežvakanih serija (opet, zakon ponude i potražnje, ljudi to i dalje gledaju, ko sam ja da sudim) ima jako kvalitetan i kulturan program za ovdašnje prilike. Kada je iko od nas (vas) poslednji put pogledao RTS 2 ili RTS 3 (negdašnji RTS digital)?
Da zaključim ovu priču onako kako sam je i otpočeo samim naslovom. Velika Hakslijevska pobeda modernog doba jeste internet. Verovatno je istinita ona teza da je „međumreža“ usamljeni bastion, jedina neokupirana tvrđava gde se, bez pritisaka i usmerenja, može pronaći bukvalno svaki sadržaj. Eto nam demokratije koju ištemo toliko. Kud bismo veću volju naroda od mesta na kom možemo pronaći samo i isključivo ono što nas zanima? Nemoguće je i beslovesno kriviti mašinu za naše lične pretrage. U skladu sa svime rečenim i u ime manjine koja ne gleda rijalitije, a – gle čuda! – živi sasvim normalno i usklađeno sa svojim željama i potrebama ovim putem, javno kazujem : Hvala, Olduse Haksli.
Svetina je napustila trg. Sada svi zajedno mogu, na miru, kulturno uzdignuti, produhovljeni, da odgledaju dnevni pregled Farme. Uskoro će, a baš se šuška kako će biti super epizoda.
U tekstovima ovog autora se oseca ogorcenost i prevelika satira. Pokusava da ispadne pametan upotrebljava neke arhaicne izraze, a potom se odjednom izrazi „kul“. Trebalo bi malo poraditi na stilu i leksici, nema doslednosti. Zao mi je, ali sam ovo morao da iznesem ovde, pošto je ovo drugi tekst u maniru prosipanja pameti i unizavanja svih ostalih.
Postovani Milane,
mislim da je tekst sasvim uhvatio poentu,a to je da u eri demokratije svako ima pravo i treba u mnostvu losih i dobrih izbora,probere za sebe onaj koji njemu odgovara,a da tudje izbore ne osudjuje.
Pozdrav
Čovek je jednostavno rekao da svako ima mogućnost da gleda šta mu se gleda. Televizija se, kao pojava, gubi u korist interneta. Upravo tu, na internet, možeš da tražiš i gledaš ono što ti se gleda. Nema potrebe za protestom. Ja ne volim rijalitije, ali mi je mnogo lakše da izbegavam medije kroz koje se oni provlače, nego da idem i borim se da se zbog mene (koji mogu da nađem ono što me zanima, čak i da se te emisije ne ukinu), rekonstruiše celokupna struktura televizijskog programa (i sličnih medija).
Postovani Urose,
Kao citalac imam pravo na sopstveno misljenje i kritiku procitanog, Vi ste izneli svoje misljenje, ne moramo ga svi uvaziti.