Romantična i duga putovanja vozom. Mirišljavi i topli autobusi. Par koji se ljubi na stanici i ne može da se odvoji. Emocije koje zaudaraju na bife i duvan. Kič emocije. Neko se opet vraća iz velikog grada u provinciju, da gurne glavu u kecelju koja miriše na pitu od bundeve. U kecelju koja je topla i koja je dom.
Zapravo, mrzim zadah stanica, večito mesto na šaragama i zavese autobusa. Legenda kaže da te zavese nekada neko i opere.
Autobusi služe da staviš sluške u uši, da po stoti put isplačeš sav taj džez sa plejliste, da ćutiš i gledaš u prozor. Neko mi je rekao da ono što vidiš u tom momentu nisu brda, kuće i predeli. Da kroz taj prozor, u toku puta često vidiš sebe.
Danas u tom prozoru vidim čupavu punđu, ludački pogled i klošarski duks skoji se savršeno uklapa sa snežnim poljima. Vreme je da pojačam džez, da utonem u knjigu i da nastavim da branim tišinu sedišta broj 48.
– Izviniiii! – ćuška me neprijatelj sa sedišta broj 47.
– Izvoli – totalno skidam gestikulaciju i nadrndanost kasirke iz Maksija.
– Tvoja knjiga?
– Šta sa njom?
– Ako ti nije problem da okreneš korice.
– Daj mi jedan dobar razlog za okretanje.
– Zbunila si me… Sad mi je malo neprijatno… Ometam te… Zbog onog citata da je sve tako divno kad si na par centimetara od lica žene koju ćeš možda i poljubiti, da se iz tog položaja ne treba pomerati nikada, jer sve što sledi posle manje je čisto.
Pokazujem joj naslovnu i posmatram je. Krupne plave oči, malo bora, srednje tridesete godine.
– Hvala ti. – rekle su plave oči.
– Za šta?
– Za emociju.
– Samo sam zatvorila knjigu.
– Vratila si me u period kad sam je čitala. Ja sam Nataša.
– Tijana.
– Koji je tvoj omiljeni deo?
– Trenutno se dvoumim između: ima dana kada mi vodimo ljubav, a i dana kad nas ta ljubav odvede u bestraga i onog drugog, onog kad kaže: neko je ušao u moj život, to je tako retko da mi neko dođe. Čini mi se da biramo delove knjiga u kojima se prepoznajemo.
– Ima logike. Čekaj, ako je već ušao u tvoj život, u čemu je onda problem?
– Što sad ne ume da izađe. Vidiš, trenutno je i u porubima duksa, klati noge na mom mozgu i izviruje iz ušiju.
– Čoveče, mogla bih da nacrtam taj crtež.
– I ja bih mogla da ispišem nešto o tome.
– Ti pišeš?
– O daaa, papir me još trpi.
Pričale smo do kraja puta.
O rukama, ali ovim pravim, koje te pomaze iznutra.
O izgubljenosti. Da je jedino dozvoljeno gubljenje u Rambli, u Barseloni.
O izborima. Uzeti kredit za stan ili oduzeti sebi život?
O citatima i delovima iz knjiga koji nas definišu.
O tome kako će život početi iz početka, u svojoj trideset i četvrtoj na farmi u Fidžiju.
Na izlasku iz autobusa me je zagrlila i rekla: „Ne izmišljaj da je sa njim nemoguće i ne pretvaraj se da ti nije stalo. Nemoguće ne postoji.“
P.S. Nataša, izguglala sam te tvoje farme na Fidžiju! Možda i krenem sa vama ovog leta. Leto je super za početak!
Autorka: Tijana Banović
Izvor: Blacksheep.rs
