#Kako Ovca kaže
„Imaš prelepu boju kose.“ – rekla je, pojavivši se niotkuda.
Kafana je prekoputa, pokazao sam joj pogledom. Časa vina. Neka budu dve. Crnog? O, da. Neka je lepo rashlađeno, u paklu duva jak vetar. Moram se navići. Ruka joj luta od kose do pepeljare, oči mi lutaju. Napolju je sparno, ali se ne znojim. Letargija. Jebena otupelost. Stan joj je prekoputa. Čaše su prazne. Lift ne radi. Sada se znojim i brojim stepenice. Koliko je stepenica do pakla? Nisam znao da se do njega penje. Uvek sam mislio da se silazi dole. Dole je gore? Volim da se igram rečima. Volim da se igram lepotom njenog tela i dodira. Volim da se igram dodirom svog ludila. Pustio sam ga. Neka mašta i luta zajedno sa njom. Prilično smo visoko. Kako bi bilo skočiti odavde? Te misli o suicidu ostavljam drugima. Svet je ionako isuviše surov da bih otišao. A odlazi se samo jednom. Ona je stigla dokle je želela i ja sada zatvaram vrata. Vraćam se dole. Sada ne brojim stepenice. Potražiću neki drugi pakao do koga ću se popeti. Zavetovao sam se, pronaći ću pakao u kome se ne misli na nju.
* * *
Henk i ja na klupi, pivo i pljuga. Gasi se dan. Gasimo se nas dvojica. Nema naleta adrenalina, nema oduševljenja.
Olinjala, sva u ranama, mačka liže svoje dlake. Šteta što neće da dođe, da nam se pridruži. Bila bi nam odlično društvo. Ličili bi jedni na druge. Da li će se Henk vratiti? Pored mene je, ali je otuđen. On ima tu rečenicu koja ume izbaciti iz ravnoteže postavljenih magnetnih polja mediokriteta. Ostavio je odraz svog lika u ogledalu koje šapuće odsutnost. Urezao je vrednost svojih inicijala na nebu iznad ove ludnice koju neki nazivaju svetom. I znam da kada god, i ko god, i odakle god bude pokušao da digne glavu shvatiće da je on iznad. On leti nad svetom. Pored mene je, ali leti. Otuđen je, ali je histerično, rastrojeno i haotično tu! Iznad. Smotana pljuga mu ne smeta da vidi svet jasno.
Olinjala mačka prilazi i češe se o moju nogu. Hteo sam da je pomazim ali se plašim. Pomazicu sebe. Osetiću krv na dlanu. Davno nisam gledao svoju krv, osim na papiru. Ali papiri su stari mesecima. Papiri su stari koliko i rana koja ne zarasta. Pružam ruku i dodirujem je, ona beži. Kao što je i ONA pobegla. Bežim i ja zajedno sa njom. Stihija. Otišla je. Za njom je ostao tračak razbucanih misli koje potiskujem u san. Ostala je i želja koja jednostavnošću njenog bica komeša dualizam mojih emocija. Volim je. Mrzim je. Ona je olinjala kao i mačka, kao i ja. Volim je. Ona je dama sa balonima privezanim za prste. Mrzim je. Ona je zatočena u slobodi koju ja želim dostići. Dotaći. Pišem o njoj. Pišem…
(Za N.)
Autor: Vladimir Ilić
Izvor: Blacksheep.rs
