Obišla je Zemlja, evo, trideset krugova od tada.
Te, 1985. godine iz zagrebačke tvornice ploča izdavačke kuće Jugoton, svetlost dana ugledao je treći album grupe Haustor. Na omotu, naizgled, minimalizam na delu. Rumeni horizont. Plava pučina koju od istog tog rozikastog horizonta deli jedna crna linija. Kao da je sve ostalo meko, vrelo, usijano, a linija hladna. I topi se. Topi se, stapajući sve u jedno, privijajući more u nebo i nebo u more. I jedan tip. Sa jarkožutim šeširom i cigarom u ustima. Crn ko strah i ogroman ko sloboda.
I u gornjem levom uglu, šupljim plavo uokvirenim slovima ispisano BOLERO.
Crni, vinilni krug.
U njemu rupa.
Nakon medijski slabašno ispraćenog albuma „Treći svijet“ iz 1984, koji je ostao na marginama pop – kulture tog doba, Srđan Saher, razočaran, napušta bend i prepušta sav rad Darku Rundeku. Osvešćen ovim postupkom, on shvata da se nešto mora menjati kako bi se bend održao na okupu. Iako Haustor u svojoj osnovnoj formuli nije bio klasičan predstavnik novotalasnih bendova koji imaju stalne postave i prave turneje čiji se posetioci ne mogu pobrojati – imao je „ono nešto“.
Dešava se sledeća stvar – Rundek oslobađa Rundeka u sebi i sve njegove genijalne dramatizacije pesama, učvršćene na dovoljno samostalni pijedestal da sijaju bez oslonaca, a dovoljno i tematski zaokružene i bliske da ne bi činile nasumičnu skupinu nasnimanih eksperimenata, porađaju se na A i B strani narečene ploče.
Na njoj se, naime, nalazi osam pesama koje, poput oktopoda, granaju svoje piče, šire svoje rukavce do slušaoca, a opet, imaju jednu istovetnu oštrinu promisli, jedan zajednički apstraktni tonalitet koji ih čuva da se ne rašire previše i odu predaleko. Rečju, krasi ih isti tematski okvir koji se najlakše može objasniti pomoću dva početna toposa, dve premise od kojih sve kreće: ljubav i sloboda. I slobodna ljubav koja se sama nameće kao plod čistote i komplementarnosti dva arhitoposa. I ljubav za slobodu. I lepota. I smeh. I patnja. I čežnja za neosvojenim predelima. I želja za sagledavanjem nesagledivog. Ovako možemo granati tumačenje u nedogled. Međutim, stožerne tačke su uvek iste i uvek se mogu vrlo lako uočiti na koju god stranu da pogledate.
Iza svega toga stoji jedan čovek, jedan stav.
Jedan glas.
Jedan svetonazor.
Kad igla gramofona padne na vinil, prvo se kroz vazduh, u talasima, javlja naslovna pesma – Bolero. To je, naime, sam po sebi, španski narodni ples u tročetvrtinskom taktu, koji je nadrastao sopstvenost i postalo sinonim za samog sebe – za dotičnu igru. Autor se posve uspešno poigrao elektronikom, ritam mašinom i latinskim taktovima koji vuku svoje korene upravo u Boleru. Ovde dolazi do izražaja jedna od najvećih kvaliteta Darka Rundeka, koju će tek pokazati, što u ostalim pesmama sa ovog ostvarenja, što u narednim albumima – sinhonija muzike i pratećeg teksta. Čak i da je ostao nem na traci, pomni slušalac bi zasigurno u glavi imao sledeću scenu:
„Osjećam
Nešto je u meni
Osjećam
Čudni ritam
Ko da silazi k nama sa zvijezda
Još nema ni ime
I bubnja u tami“
…
„Oni slušaju
I ništa nije isto
Svi su došli da pozdrave ljude
Da skinu kapute
Da osjete ritam
I plešu bolero…“
Nakon nje, čuje se pucketanje i zvuk trube koji se izdiže iznad svega postojećeg, najavljujući prvi i najkomercijalniji hit sa ploče.
Taj zvuk je drukčiji od drugih zvukova.
Drukčiji od sveta, drukčiji od buke, drukčiji od šumova.
A onda, iza zavese se pomalja A-mol.
Simultano sa njim, kreće i pripovest o jednoj ženi.
Sasvim maloj jednoj ženi. O belini miljama unaokolo. O brizi. O birtijskim raspravama o njenoj biti i usudu, natopljenim alkoholom, dok se noć lenjo valja iz okna prozora.
Priča o mogućnostima nemogućeg. Priča o ljubavi. O neravnim, nekomplementarnim ivicama dva postojanja.
„Znam da bi Ena htjela
Da sam stalno njen
Valjda jer tako često nestanem
Ona me uvijek ima u svojim mislima
A kad joj želim reći da je bolji kraj
Od naših bjegova i zasjeda,
Ena me samo gleda
I kaže „da, da, da“…
Male stvari čine ljubav ljubavlju. Minijature, neznatne reči koje se provuku kroz usne, a da to ni ne primetimo. Te reči, skrivene od kosmosa, ušuškane u neki ugao svesti, legitimna su čuda koja nam pesnici neretko podmeću. Stihovima rečeno:
„Ne idi bez kaputa,
Pogledaj!
Sve je bijelo.
Zima je.“
Naposletku, pesnik brine o onome što ima, a nema. O onoj koju ima, a izmiče mu. O tom milimetru razdvajanja stvarnosti od fikcije. Dok se plesan nastanjuje na skrhane (ne)mogućnosti, sa gramofona titra raspukli glas koji upituje:
„Kad svoje loše dane ovdje grizem sam
I sretnem putnike po krčmama,
Ja pitam da l’ je znaju
I je li ponosna
Kažu da još je lijepa i da ima stav
Al’ često čak i kad je vesela
Opaze plavu sjenu
U crnim očima…“
Dok zadimljena krčma kući putnike, pijance, neiskorišćene šanse, i dok rumene opeke po zidovima ištu novu rundu pesme, čuje se:
„Do mene nema puta.
Pogledaj!
Sve je bijelo.
Zima je“.
Šta ostaje kada krikneš toliko glasno da tvoj krik polomi čaše na drugim kontinentima?
Šta ostaje kad vrisneš „Volim te!“ i „Odjebi!“ i pustiš ih da se braunovski čeono sudare?
Ostaje belina. Sneg.
I jedna mala, sasvim mala žena.
Ostaje Ena.
Nakon Ene, ponovo pucketanje i tišina koja širi jedra nakratko.
Par sekundi tišine za tu palu ljubav.
Za sve pale ljubavi.
I mrak. Gusti mrak i jedna žuta crta.
I dvoje ljudi koji hode po njoj.
Dve prilike. Neobične. Čudne. Dugačkih senki i samo jedne krajnje namere – da postoje.
Da postoje zajedno. Jedno uz drugo. Sami.
„Čitava ulica
Polako tone u ne.
Samo plavi prozori vise u tami.
Sami smo na cesti
Ti si ponijela svoj bambusov štap
I torbu od slame
I okrugli kamen
I stakleni prsten.
A ja sam ko uvijek kad si blizu
Ponovo gizdav i jak.
Tako smo lijepi.
Tako smo sami.
Onda počinje sitna kiša, kao simbol nemogućeg, kao više sile koja bi sprečila te dve prilike zaljubljene u svoje „mi“. Neke stvari se ne mogu sprečiti. Na sreću. Ili na žalost.
Kao da sreća i žalost imaju išta s tim.
Ljubav!
Dok ljudi sede u svojim toplim sobama, prate TV program i samo udišu i izdišu, neko dvoje je budno za sve njih. Paraju hladnoću kao krma broda na pučini i premda se ta hladnoća sama ušiva u sebe negde iza njihovih leđa, ne može im ništa. Ni da im zasmeta.
Ljudi samo sede i ćute.
Noć, znano je, ne čuva tajne i ne mari za nih. Mrak je gladan svega.
Međutim:
„Naše duge sjene
Su se pružile na mokri asfalt
One su davne
One se ljube
One se boje
One se čude.
Čude.“
Onda, kao kontrast tom idiličnom scenariju, iščašenog iz sveta, dolazi on.
„A TV man.
TV man…
On IDE.
IDE.“
Radi li nešto sem toga? Ne zna se. I valja da se ne zna.
Ignorance is bliss, kažu englezi. I doista je tako.
Sve dok dve senke postoje na tankoj, žutoj crti i dok se čude ljudima koji, nesvesni čistavog sveta, netremice zure u Tv program, nade za neki bolji i lepši svet, pa makar i po mraku, ima.
Na koncu A strane, četiri minuta i šest sekundi pre nego što igla konačno padne sa oboda, dok jedno opasno popodne otežano mirisom nafte i znoja, teška brda donose nemir u krdima, noseći, kao talasi, za sobom strah, vrisku, plač odjčadi. Smrt deluje sve bliže i sve više poprima antropomorfni oblik. Oblik mladih turskih momaka (sejmeni) koji nemaju očeve, majke, bogove, žene, strasti. Sve što imaju je oružje i umorstvo koje vuku za sobom. A čitava poenta neustrašivosti, kuraži, ljubavi, odstupnice leži u sledećim stihovima:
„Iza prozora su puške,
Iza pušaka su oči,
Iza očiju su ruke,
Iza ruku kuca srce“
Ova pesma je odgovor na pitanje kako ljudi odolevaju. Zašto brane ognjišta ako imaju vremena da beže. Beg, zapravo, omogućava mnogo veće šanse preživljavanja. No, ispostavlja se da je preživljavanje previše mala stvar. Ostati na liniji vatre do samog kraja. U smrt, u slavu, zabosti nož direktno u ždrelo zveri koja napada. Nema drugog načina. Ni druge sreće.
„U nama vrijeme se mijenja
I svi su opet spremni da se bore za san.
U nama vrijeme se mijenja
Sa barikada reći ćemo ’no paserran’“
Dugo sam razmišljao šta reći na kraju. Osloboditi neki teški, dubokoumni zaključak na kraju? Ne… Nema ga. Samo preslušati album, od početka do kraja, bez preskakanja. Jasno je sve, i te kako…
