Bejaše to subota veče, 14. avgust, iako bi se po hladnom vremenu više dalo zaključiti da je u pitanju neki septembar. Dođoh tamo odakle je sve i počelo, tamo gde sam prvi put kročila u grad smešten na 991. kilometru Dunava, u Đerdapskoj klisuri. Dođoh na gradsko pristanište – mesto gde veliki kruzeri dovode svet u Donji Milanovac.
S obzirom na Košavu koja duvaše sa Dunava i moju ne tako dugu haljinu, odmah počeh da se zagrevam uz ritmove meni ne baš poznatih pesama koji dopirahu sa bine. U jednom trenutku prepoznah stihove Crnjanskog, obrađene u nesvakidašnjoj varijanti. Sviraše to grupa „VIS Novi dan“ iz Zaječara. Šestorica nekadašnjih srednjoškolaca, okupljeni oko svog profesora srpskog jezika i književnosti, čine ovaj vokalno-instrumentalni sastav, koji se izdvaja od drugih po tome što svojom autorskom muzikom približava široj publici stihove svetskih i srpskih književnika i tako im udahnjuje novi život.
Tamo negde pred ponoć mladi muzičari nas pozdraviše, a onda uslediše svečano zatvaranje drugog Danube Fun Fest-a, i dodela diploma i medalja najuspešnijim sportistima. Odmah nakon toga na scenu stupiše članovi jednog od najpopularnijih pop-rok bendova na ovim prostorima, predvođeni fenomenalnim Kikijem Lesendrićem. Dok skakah uz moje omiljene pesme, kroz glavu mi prolaziše slike prethodnih dana. Pored zadovoljstva da upoznam jedan od najlepših krajeva Srbije, dobih i priliku da propratim deo same organizacije festivala
Upoznah grupu mladih ljudi, zaljubljenih u svoj kraj i vođenih željom da ove jedinstvene prizore i lepote približe, kako posetiocima iz Srbije i okolnih zemalja, tako i ljudima širom sveta. Oduševljena njihovom snalažljivošću u nezgodnim situacijama, predanim radom, sa puno razumevanja jednih prema drugima, osećah se tako ispunjeno. Njihova istrajnost i srčana borba da ožive Donji Milanovac, motivisaše me da postanem još predanija u nekim svojim zacrtanim ciljevima. Ljubaznost i gostoprimstvo kako organizatora, tako i svih meštana ovog sunčanog gradića, potvrdiše moju veru u dobre ljude.
Brzo proleteše tih nešto malo manje od dva sata koncerta, i Kiki se zajedno sa svojim Pilotima rastaše od vesele publike. Ipak, tu ne bejaše kraj veselja. Valjalo je da svi oni koji su prethodnih dana neprestano radili kako bi gostima priuštili nezaboravnu atmosferu, proslave još jedan uspešno organizovan sportsko-edukativno-zabavni festival. Nađe se tu i nekoliko gostiju, među kojima bejaše i onih koji ne razumeju srpski jezik, što ih ne spreči da uživaju uz najpoznatije domaće stihove i muzičku pratnju nekoliko pojedinaca čiji prsti i više nego dobro barataše žicama na gitari. Verujem kako se dobar ritam svugde jednako dobro razume, bez obzira na jezičke barijere.
Nakon svega tri sata sna, probudih se na zvuk poruke na telefonu i ustah dobro naspavana. Bejahu opravdane reči nekadašnjih moreplovaca koji su tvrdili da je trodnevni odmor u gradu, u kome ne stanuju oni mali insekti zvani komarci, ravan desetodnevnom odmoru u bilo kojem drugom mestu. Festival se završi i trebalo je tog jutra da pođem kući, ali opijena lepotom prostranog Dunava, poželeh da svoj boravak, u mestu sa najviše sunčanih dana u godini, produžim bar za jedan dan.
Zajedno sa mojim novim prijateljicama iz Niša, odazvah se ljubaznom pozivu drugara iz organizacije „Srbija za mlade“, a sve to na preporuku ljudi iz Turističkog info centra grada. Pođosmo pešačkim stazama ka Velikom i Malom Štrpcu, do vidikovaca sa kojih se prostire najlepši pogled na Mali i Veliki kazan. Već na prvom vidikovcu ugledasmo mesto gde je Dunav najuži i najdublji u celom svom toku, širine svega 150 metara i dubine čak 90 metara. Iskustvo koje tog dana doživeh, nije moguće opisati rečima. Stoga, ostaje mi samo da i vas pozovem da prvom prilikom, a najkasnije u avgustu sledeće godine, kada nas očekuje treći Danube Fun Fest, posetite središte Nacionalnog parka Đerdap.
