Iz nemoći da bilo šta promeni javila joj se potreba za pisanjem. Čini joj se, da će, ako sve stavi na papir, to i nestati, poput magle, izgubiti se u nekom neobjašnjivom zaboravu uma. Ali neće, pa neće. Nikako da nestane. Šta uopšte čovek zaboravlja, a šta pamti? Kako eliminiše nebitno, ono što jednog dana postane „rupa u sećanju”? Koliko čovek može da razmišlja o neispravnosti jedne stvari, koliko dugo da analizira i tumba nebitne misli. Koliko da se pita da li je sve u njegovoj moći ili nije. Kada se mirimo sa stvarima, a kada dolazimo do saznanja da mi menjamo stvari oko sebe? Njene analize onoga što je prošlo bile su glupi višak. Zar ne može da se pomiri sa glupim krajem? Ne može, ili neće. Ili je kida to što joj se nešto izmaklo kontroli. Ostavilo je u očekivanjima i jednom do kraja izdatom poverenju. Jednoj truloj prevari. Jednoj obmani i mnoštvu laži. Ko će staviti tačku i povući liniju, ko će omogućiti izlazak iz vrtloga? Ko i kada? Svi lažni, niti jedan pravi. Razmišljaš, razmišljaš, pa staneš – jer shvatiš da misliš isto. Tvoj mentalni sklop ne otkriva ništa novo, sve je već unapred osuđeno na isti zaključak. Moraš otvoriti um za lepše, nove stvari. Ni jedan jedini uspeh nije došao sam od sebe, došao je usled silne želje i još upornijeg rada. Ne može sreća biti potpuna, ako ona tvrdoglavo ne istera do kraja i poslednju mrvicu sumnje i u svoj mozak ubaci veru da on postoji. Ne savršen svima, ali savršen njoj. Takav, jedinstven i „po meri“. Kao savršena veličina bilo koje stvari, savršena jutarnja kafa s toplim mlekom, savršen dan koji prođe u smehu. Baš takav.
Takve su te misli koje odnose prevagu nad besmislom. U suprotnom, život bi još davno prestao da ima smisla za sve tužne, izgubljene u ljubavi, one koji tragaju i veruju, pa izgube veru. Ali ne, nije ona neko ko će odustati. Kakvo odustajanje? Možeš pasti milion puta, ali milion puta možeš i ustati. Život ti pripremi nešto, pa ti pripremiš nešto životu. Usrećiš nekog malim poklonom, i zamisli, osećaš se bolje. Slušaš ljude, gledaš ih i osećaš se bolje. Smeješ se od jutra svim glupostima, prisećaš se nestašluka i opet ti je dobro. Lako je odustati. Najlakše. Depresija čeka, pasivnost ne mrda, usedela se poput izborane starice i brzo primi u svoje naručje sve izgubljene i nesnalažljive. Učimo šta je život. Neprestano učimo. I kad nam se učini da ga najbolje poznajemo, opet ćemo shvatiti da smo se prevarili. Ali neka. Ima život svoje konce. Imamo i mi naše. Krojimo, svako svoju haljinu. Klupče života nam je nepoznato, ne znamo koliko još pletiva ima. Svoje pletivo poznajemo, pa možemo izmaštati savršenu kreaciju za nas. Ne, ne igra ona igru sa životom. Iz ljubavi prema njemu ona živi da stvara, takođe. Ne da nadmaši život, to ne može niko, niti da poput čoveka koji gleda u sivilo dana, živi pomirena sa stvarnošću svih. Naprotiv, želi da poput slikara koji do beskraja otkriva nove svetove, inspirisan stvarnošću, stvara nešto. Tako, izmirena sa životom, koji važi za sve podjednako, otkriva sopstvene kreacije. Prihvata i traži. Teži harmoniji, dok je ne nađe. A, ako se pitate ko joj garantuje da će je pronaći, reći će vam malo podrugljivo: „Ha! A ko je vama priložio uz život uputstvo za upotrebu? Na žalost ili sreću, život je valjda i jedina stvar koja nema garanciju.” Pa sad vi vidite koliko ste srećni ili nesrećni. Nema uputstva, nema garancije i još nešto – nema ni reklamacije. Samo vi i život.
Autorka: Nevena Milićević
Izvor: Blacksheep.rs
