#Kako Ovca kaže
On se rodio 1912. godine, u Vukovaru. Godine Prvog balkanskog rata, godine koja je možda poznatija po tome nego po njegovom rođenju, ali on se rodio. Rodio se u gospodskoj porodici, majka mu je bila operska pevačica – koloraturni sopran, kako je stalno naglašavala, a otac je bio ozbiljan gospodin iznad čijih vrata je stajala limena tabla sa natpisom doktor prava. On je bio običan dečak, kasnije mladić, osim što je upao u jamu sa krečnjakom prilikom udvaranja jednoj devojci, većih ispada nije imao.Voleo je pecanje, čitao je knjige, svirao tamburicu ruskim hvatom , govorio je latinski i nemački, otišao je u Zagreb da studira prava. Imao je mlađeg brata i zvao Fedor.
Ona se rodila 1914. u Santa Luciji. Godine Drugog balkanskog rata, godine koja je možda poznatija po tome nego po njenom rođenju , ali ona se rodila. Rodila se na železnici. Otac joj je bio šef stanice, a majka domaćica. Imala je još dve sestre i brata. Prvi jezik kojim je progovorila bio je slovenački, a prvi jezik kojim je morala da govori bio je italijanski. Godine okupacije. U školu je išla učeći mađarski , katolička ženska škola, a nemački je došao usput sam po sebi. Bila je najstarija sestra sa dva imena Zofka Ema.
- godine, on je imao 29 godina, trampio je dva „muška“ bicikla za svoj život da ne bi završio u livnici u Borovu , a kasnije u Logoru. Prebegao je do Beograda gde na stanici od jednog nemačkog vojnika dobija ausvajs, jer je bio dovoljno hrabar da progovori nemački sa njim, a pritom da ostane Srbin. Skrivao se u kupeu voza dok nije prošao policijski čas, prebegao je u Zemun i došao je u Bečkerek.
- godine, ona je imala 27 godina, po nameštenju svog oca iz dotadašnjeg malog Iđoša, bežeći od tog istog rata i ona dolazi u Bečkerek.
On je bio poreski činovnik u Opštini. Ona je bila gruntovničar u sudu.
Viđali su se na ulici, obično sa preke strane, on dostojanstven uvek bi klimnuo glavom kad bi je video i blagim naklonom i skidanjem šešira davao joj je na znanje da je primetio. Ona je bila primećena.
Njoj je tada „hofirao “ jedan sudija, stariji, ali ona na to nije obraćala pažnju i ona je primetila njega.
Venčali su se 1946. godine, u Beogradu, u Crkvi Aleksandra Nevskog. Imala je crnu haljinu, jer tada belo i nije smelo da se nosi. Samo njih dvoje u prisustvu kumova i kao jedini dokaz tog dana, bila je venčana slika, koja je visila godinama kasnije iznad bračnog kreveta pored ikone, kumovi i njih dvoje.
- godine. 17 .novembra, on je stavio svoju beretku, uzeo je ključeve od podruma i krenuo je u isti. Ona je kuvala ručak, okrenula se ka meni i pitala: „Koji je danas datum?“
„17. novembar, “ odgovorila sam…
“Mora da sam zaboravila nešto!“ odgovorila je…
On je imao običaj da kupljeno cveće drži u podrumu, svakog 8. Marta, rođendana ili nekog drugog važnog datuma, jer je u podrumu bilo hladno i vlažno i cveće je duže trajalo, nikad nije zaboravio nijedan datum. Vratio se gore, sa buketom belih gerbera i ruža, prišao joj je i rekao : „Srećna godišnjaca braka“, poljubio je u obraz, a ona je pocrvenela. Pocrvenela je u svojoj osamdeset i osmoj godini.
Oni su bili moji baka i deda.
Autor: Julija Dukić
Izvor:Blacksheep.rs
