Valter Kin se zasigurno mogao smatrati srećnim čovekom. San svakog umetnika jeste da njegovo delo bude priznato i shvaćeno, kao i da od svoje umetnosti živi. Valter je sve to imao – slavu, poštovanje, obožavanje, milione dolara na računu. No, jedno nije imao – talenat.
U toku prošle godine reditelj Tim Barton predstavio nam je jednu neobičnu, ali istinitu priču. Film „Velike oči“ („Big eyes“) predstavlja nam zaplet pun emocija, nepravde i patnje, ali i inspiracije. „Velike oči“ su nam prozor u jedan svet borbe za uspeh, borbe protiv konformizma i suočavanja sa posledicama, sa neizbežnom poukom – svakom po zasluzi.
Priča počinje pedesetih godina prošlog veka u Sjedinjenim Američkim Državama – posleratne godine donele su mnogo socijalnih i duševnih promena, no slobodnjački duh šezdesetih je još uvek bio daleko i društvo se sporo i teško oslobađalo normi i ukorenjenih običaja. U to vreme Margaret Ulbrih, sveže razvedena sa malom ćerkom, diplomac Votkinsovog Instituta za umetnost u Nešvilu, pokušava da zaradi parče hleba od svoje umetnosti. Društvo popreko gleda na raspuštenicu, ne hajeći za njenu biografiju i nenaslućene mogućnosti, te ona jedva nalazi posao oslikavajući izloge, nameštaj i praveći razglednice. Na ulici zarađuje po dolar ili dva slikajući karikature dece – sve prepoznatljive po ogromnim
, tužnim očima.
Tada upoznaje Valtera Kina, šarmatnog agenta za nekretnine, koji takođe deli ljubav prema umetnosti. Ljubav je brzo procvetala i Margaret se udaje po drugi put, menjajući prezime i potpis na slikama sa Ulbrih na Kin – isto onako kako se njen muž potpisivao na svojim slikama. Da bi obezbedio novac za svoju novu ženu i pastorku, Valter i dalje radi kao agent za nekretnine, ali biva nezadovoljan, jer je njegov pravi cilj da prodaje svoju umetnost. Obijao je pragove renomiranih galerija u Njujorku, nudeći svoje i ženine slike, međutim bez uspeha – postmoderna apstraktna umetnost bez oblika bila je i dalje visoko cenjena i dobro prodavana. Margaret je utehu našla u daljem slikanju nepoznate dece velikih, tužnih očiju, dok je Valter bio zadužen za promovisanje.
U to vreme umetnici su pokušavali da privuku pažnju uličnim izložbama. Valter je uporno stajao, čekajući da neko „zagrize udicu“. To se najzad i desilo – interesovanje su pobudila Margaretina deca velikih očiju. Svima je bila privlačna emocija koja je zračila iz očiju i svi su želeli da znaju ko je umetnik. Budući da je slika bila potpisana sa Kin, što je i Margaretino i Valterovo prezime, Valteru nije bilo teško da sebe predstavi kao autora, primajući pohvale, rukovanja i tapšanja po ramenu, s druge strane ubeđujući Margaret da je jedini način da se slike prodaju ako ljudi vide umetnika pred sobom – tako da je njen posao da slika što više može, a njegov da promoviše, prodaje i donosi novac u kuću.
Margaretine slike dece su ubrzo privukle i medijsku pažnju. Usledile su izložbe, postavke u galerijama, gostovanja na televiziji, intervjui u novinama. Valter je zračio samopouzdanjem i šarmom, uveravajući obožavaoce da je on pravi autor slika. Na pitanje zašto sva deca imaju tako krupne, tužne oči, Valter je rekao da su mu inspiracija bila deca koju je zatekao u posleratnoj Evropi, kada je bio student, da njihovi tužni pogledi sadrže sva pitanja i odgovore čovečanstva i da vape nama za pomoć. Hvalisavo je izjavljivao: „Niko nije umeo da naslika oči kao El Greko i niko ne ume da naslika oči kao Valter Kin“.
Ubrzo su i slavne ličnosti počele da se interesuju za slike i da zahtevaju potrete. Cenjeni glumci onog vremena, Džoan Kraford, Natali Vud, Džeri Luis i mnogi drugi, kao i deca Džona F. Kenedija, dobili su svoje portrete – iskarikirane i velikih očiju. Endi Vorhol je svojevremeno izjavio: „Mislim da je ono što je Kin uradio dosad naprosto sjajno. To mora da je dobro. Da nije dobro, ne bi se sviđalo tolikim ljudima“. Iako kritičari nisu uzimali u obzir Margaretine slike, tvrdeći da one predstavljaju ispopularizovanu kič-umetnost, potražnja za njima se uvećala. Margaret je sad imala posla preko glave; provodila je i po 16 sati zatvorena u ateljeu u svojoj vili, okružena luksuzom i bogatstvom koje je sama zaradila svojim talentom, ali onemogućena da u njemu uživa – pošto niko nije znao ko je pravi autor slika.
Valter je najavio svojoj ženi da ih čeka veliki projekat – slika pod nazivom „Naša deca“, koja će biti izložena na manifestaciji Dečijeg Fonda Ujedinjenih Nacija. Slika nije dobro prošla kod kritičara, nazivali su je kičem, no ostala je zapamćena kao Valterovo remek-delo. Margaret je jedva stizala da odspava u svom ateljeu, iz koga je sad retko izlazila, da bi slika bila gotova na vreme.
Valter je, ponet slavom i novcem, drastično izmenio ponašanje prema svojoj ženi. Od umiljatog, zahvalnog supruga pretvorio se u nasilnog, dominantnog partnera sa kojim je nemoguće živeti. Nakon skoro 10 godina braka, potiskivanja i nepravde, Margaret je odlučila da prekine vrzino kolo u koje se uhvatila. Odselila se na Havaje, priključila Jehovinim svedocima koji su joj nudili mir i zaštitu i održavala površan kontakt sa Valterom, koji je pristao da joj da razvod samo ukoliko nastavi da mu šalje slike. Jednog dana mu je stigao paket sa Havaja u kome se nalazilo nekoliko tipičnih slika dece sa velikim, tužnim očima – ali ovaj put pored Kin je na slici stajao potpis MDG: Margaret Doris Hokins, njeno devojačko prezime. Margaret je ustala iz pepela.
Godine 1970. Ameriku je šokirao radio-prenos u kome Margaret Kin, supruga poznatog umetnika Valtera Kina, tvrdi da su sve slike koje je Valter tokom proteklih 15 godina prodao njene. Valter je preko New York Times-a probao da skine ljagu sa svog imena, tvrdeći da mu je bivša žena sišla s uma; no, jednom kad se lavina pokrene, teško ju je zaustaviti. Sve novine su brujale, sve vesti su javljale – Valter Kin ne samo što nije naslikao nijednu sliku dece sa velikim, tužnim očima, nego nije naslikao nijednu sliku u životu! Sve što je ikada želeo bilo je posedovanje izvrsnog slikarskog talenta. Slike, koje je pre nego što je upoznao Margaret prodavao kao svoje, bile su sve do jedne – plagijati. Budući ljubomoran na svoju ženu i na njen naivni talenat, a znajući u kakvom je položaju kao žena u tadašnjem društvu, iskoristio je priliku da postane slavan i bogat držeći Margaret pod ključem i u strahu.
Priznanjem je Margaret dobila svu snagu koja joj je bila potrebna da se suoči sa onim što je usledilo. Tužbu za klevetu protiv New York Times-a izgubila je u Valterovu korist; pošto Valtera niko nije hteo da zastupa u tužbi za plagijatorstvo, morao je da bude sam svoj advokat. Njegovi argumenti i šegačenje u sudnici prebacili su lopticu na Margaretin teren. Kao ono što će konačno dokazati verodostojnost Margaretinih slika, sudija je zamolio optužujuću i optuženog da naslikaju po jednu sliku deteta sa velikim, tužnim očima, upravo tu u sudnici pred svima, za sat vremena. Valter je shvatio da mu je konačno odzvonilo, te se izgovarajući se na iščašeno rame povukao ne naslikavši čak ni jednu liniju. Margaret je naslikala dete i velike, prepoznatljive oči i time jednom za svagda povratila svoj ponos i zasluge koje joj po pravu pripadaju.
Sudija je naredio Valteru da isplati četiri miliona dolara odštete, no pošto je potpuno bankrotirao trošeći novac na zabavu i luksuz, to nije bilo moguće. Margaret je tvrdila da joj novac nije ni bitan, već samo činjenica da je najzad istina izašla na videlo i da se zna ko je pravi autor. Valter je umro 2000.godine sam, u jadu i bedi, dok je Margaret nastavila da slika, pa čak i kad je pomama za njenim slikama počela da jenjava. Danas ima svoju galeriju, novog muža koji joj je pomogao da prebrodi traumatični period sa Valterom i svoj mir i sreću. „Deca zaista gledaju ogromnim očima“, objasnila je, nakon što su je u više prilika pitali zbog čega uvek slika takve oči, „oči, takve kakve ih slikam, izraz su mojih najdubljih emocija. Oči su ogledala duše“.
Nakon otvaranja svoje galerije i utemeljenja svog imena na umetničkoj sceni, Margaret je nastavila da slika potrete sa ogromnim očima – koje više nisu bile toliko tužne kao u periodu kada je bila potiskivana i njen glas ugušen. Sarađivala je sa Timom Bartonom i Ejmi Edams, glumicom koja je tumačila ulogu nje, na skriptama za film o njenom životu. I dalje rado daje intervjue, pozitivna je, smirena i otvorena, savetujući svim ženama da prekinu omalovažavanje i dugogodišnje ćutanje koje škodi njihovoj psihi. Margaret je prošla kroz nezamisliv bol, jer samo oni koji i sami stvaraju znaju koliko odricanje od sopstvenog dela razara dušu; ipak, našla je snage da se izbori za sebe i za tragove koje je ostavila na umetničkoj sceni. Iako je priča o Margaret Kin vrlo malo poznata, a njena dela su inspirisala buduće generacije i podstakla evoluciju u animaciji, ova hrabra žena bi trebalo da posluži kao uzor svim mladim umetnicima koji su na početku, sa porukom da se ne treba plašiti i da se treba samostalno boriti za svoje delo, jer kvalitet i senzibilitet uvek preovladaju.
