Krstovdan i Bogojavljenje: praznik crveno slovo

Srpska pravoslavna crkva obeležava prvo Krstovdan 18. janura a sutradan Bogojavljenje, praznik krštenja Isusa Hrista kojim je počela njegova misija i propovijedanje hrišćanske vere. Isusa Hrista je na reci Jordan krstio Jovan Krstitelj koji je ljude krštavao, pripremajući ih tako za dolazak Mesije.

Na praznik Bogojavljenja, prema našem narodnom običaju, vernici razmenjuju pozdrave – „Bog se javi!“ i „Vaistinu se javi!“.

Krstovdan

18. januara je zimski Krstovdan, dan koji se slavi uoči Bogojavljenja i prvi je dan posle Božića kada vernici poste. Vremenski period od Božića do Bogojavljenja naziva se nekršteni dani. To je period od Hristovog rođenja do njegovom krštenja u reci Jordan… A noćas, tačno u ponoć, pogledajte u nebo, zamislite želju i čvrsto verujte u to što ste zamislili.

Bogojavljenje je praznik koji se slavi kao uspomena na dan krštenja Isusa Hrista na reci Jordanu. Sina Božjeg krstio je Jovan Krstitelj ili Jovan Preteča, a predanje kaže da su se u trenutku krštenja nebesa otvorila i čuo se glas Boga Oca: „Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji“.

Prema hrišćanskom učenju, Bogojavljenje je jedan od najvećih praznika, jer je na Jordanu prvi put obavljena tajna Svete Trojice i prvi put su se zajedno pojavili Otac, Sin i Sveti Duh koji je u trenutku krštavanja, u obliku svetlosnog goluba, sleteo na glavu Isusa Hrista.

Prema hrišćanskom učenju, Bogojavljenje podseća hrišćane da misija Isusa Hrista nije počela njegovim rođenjem već krštenjem, jer je do 30 godine Isus Hrist živeo običnim životom drvodelje sa majkom i pravednim Josifom. Živeo je još tri godine posle krštenja, ispunjavajući svoju misiju iskupljenja ljudskog roda od praroditeljskog greha.

Bogojavljenje crveno slovo

U narodu se praznik Bogojavljenje, kojim se završavaju nekršteni dani, zove i Vodice ili Vodokršće. Ta imena potiču od bogojavljenske vodice koja se tog dana u crkvi osveštava i deli narodu, jer se veruje da ima čudotvornu moć. Krštena vodica se daje da je svaka kuća drži za 40 dana „radi svake upotrebe“ i zdravlja, a ponegde se „u njoj i svaki sud opere radi čistine“.

Veruje se da se osveštana bogojavljenska vodica ne može ustajati ni usmrdeti, pa se i cele godine čuva u sudovima, zakićenim strukom bosiljka, kao lek kad obole oči, uši i zubi i „zavije trbuh“. Bogojavljenska vodica čuva se i kao svetinja koja čisti sve što se opoganilo. Piju je i trudne žene kad ne mogu lako da se porode – da se iznenada otvore kao nebo na Bogojavljenje i rode zdravo čedo.

Na bogojavljensko veče, kaže predanje, otvaraju se nebesa i svaka će želja biti uslišena, samo pod uslovom da je vrlo jasno formulisana. Mnogi su zato na oprezu celu bogovetnu noć, ne bi li ugledali nebesa kad se otvore. Želja može biti bilo koja, ali samo jedna i jasno izrečena – bez greške i nedoumice.

Pripoveda se kao anegdotam, da je neki nestrpljiv čovek, proturivši u bogojavljenskoj noći glavu kroz prozor i zureći u nebesa, zbrzan, umesto da poželi ćup zlata veliki k’o glava, pogrešio i zaželeo glavu k’o ćup zlata. Bog mu želju usliši, ali, umesto ćupa zlata, dobi samo glavu veliku k’o ćup, koja mu osta zaglavljena u prozoru. Običaj je da neudate devojke stave ogledalce pod jastuk 18. januara uveče jer se verovalo da će sanjati muškarca za koga će se udati.

Običaj plivanje za časni krst

Većina običaja i obreda podstaknuta je željom za zdravljem, pa je uobičajeno, a to može samo onaj ko je zdrav, da se izjutra, pre sunca obavi ritualno kupanje u reci. Od pre desetak godina kod Srba je obnovljen običaj da se u reku baci Časni krst, a mladići se takmiče da do njega stignu i prvi ga uhvate. Krst, koji bi trebalo da bude napravljen od zaleđene prošlogodišnje Bogojavljenske vodice, onom ko prvi dopliva do njega, donosi sreću tokom cele godine.

Jedna važna istorijska ličnost umrla je na Bogojavljenje. Znate li koja to? Evo male pomoći – Za života je dva puta boravio u Svetoj zemlji, 1229 -1230. i 1234 -1235, u okviru svoje crkvene diplomatije. Umro je na povratku sa svog drugog hodočašća Jerusalimu, na Bogojavljenje 1236, u Trnovu, u Bugarskoj.

Za života je veoma znalački održavao dobre diplomatske odnose s Vatikanom, radi državnih interesa Srbije. Izdejstvovao je autokefalnost (nezavisnost, samostalnost) Srpske pravoslavne crkve 1219. i uključio je u okvire istočnog hrišćanstva – pravoslavlja. Iste godine u manastiru Ziča, postavljen je za prvog srpskog arhiepiskopa… Tako je, bio je to Sveti Sava.

Ukoliko želite da Vas sreća prati u narednih godinu dana, znate šta Vam je činiti – muškarci borite se za Časni krst, a devojke večeras stavite ogledalce ispod jastuka.