Treće ovogodišnje književno veče na Kosančićevom vencu, mestu gde je 1941. u bombardovanju Beograda do temelja srušena tadašnja Narodna biblioteka, bila je prilika za ponovni susret publike i pisca Vladimira Pištala.
Na mestu sa kog na otvaranju ovogodišnjih večeri Dušan Kovačević podsetio na zločin onih koji su te 1941. nemilosrdno uništili vekovno nasleđe srpske kulture u danu kojim se simbolički nadovezuju dva Kovačevićeva dela. Naime, početak „Podzemlja“ nadovezuje se na kraj drame „Ko to tamo peva“ u istom danu u kom je 6. aprila Beograd sravnjen sa zemljom.
O svojim osećanjima vezanim za Kosančićev venac kroz knjigu „Milenijum u Beogradu“, ali i o čudnoj podudarnosti proistekloj iz jedne Pavićeve priče o srušenoj biblioteci nad kojom nagoreli listovi knjiga lebde i porodičnom iskustvu kada u najnovijim ratovima njegov otac skuplja isto tako nagorele listove granatirane biblioteke u Sarajevu.
Sve kao što reče akademik Kovačević neizostavno podseća na parastos. Podudarnost zapravo i najmanje čudi u ambijentu gde pisac stoji na još neizbledelim pločicama stare biblioteke, obraslim u travi, dok publika traži kamen sa kog će bolje čuti onog koji je tu da nešto kažem, zapravo nije ni bitno da li će ga videti.
Nadovezjući se na priču od pre dve nedelje Vladimir Pištalo taj kamen i ne smatra nečim što nije tranzitno, on u metafori prelivanja voštanih figura doživljava i stalna rušenja i premeštanja grada sa jedne na drugu obalu usled stalnih osvajanja raznih naroda. Ta veza, dodaje on, zapravo i znači da se grad mora razumeti i da tako shvaćeni prostori mogu biti brojni u čovekovom životu. U svoju poetiku ovaj pisac unosi obrise Beograda, Venecije, Toronta, rodnog Sarajeva, ali i Mostara gradeći tako prostor u kom pronalazi način da sagleda ono što nas ispunjava, iznenađuje poput one priče o vitezu iz Politikinog zabavnika kog žele da rastrgnu na četiri strane konjima, zapamćene u detinjstvu, i ono što nam se nameće kao ispunjenje.
Na sve ovo Kovačević čita odlomak iz nove drame „Život u tesnim cipelama“, priču o dečaku koji se rodio sa 10 kilogama i 110 centimetara i kome u porodilištu nisu verovali da se rodio pa su ga kući poslali pre majke. Tu ga dočekaju ostali članovi familije i iako u čudu ipak ga primaju i nazivaju ga Mali div. Mala igra velikog majstora o našim danima bez dodatne tragike i patosa.
Čini mi se kao da su isto veče govorili jedan iza drugog. Bez maski. O jednom Andricu kom Kovačević sve veruje, a kog jedino zbog toga što mu veruje Pištalo u nečemu novom što piše stavlja na ono mesto sa kog je ranije izgovorio sudbonosno: „Ja sam krenuo u život kao siromašan Bosanac i dete“.
„Literatura je kao vrsta utehe i nema toliku moć, a čini mi se sa ubrzanjem civilizacije i sa sve većom agresivnošću da je knjiga negde u drugom planu i da jedino čitaju dobri ljudi, zli ne čitaju uopšte“, zvuče reči Dušana Kovačevića nad zgarištem srpske kuture i podsećaju da na tom istom mestu može biti izgrađeno jedino porodilište u kome će se rađati novi čitaoci.
