Jedan od najuspešnijih mladih parasportista u našoj zemlji je Nišlija Nemanja Tadić, koji se već nekoliko godina profesionalno bavi plivanjem. I pored invaliditeta sa kojim se susreo kao jako mlad, profesionalni je sportista koji svu svoju energiju i snagu ulaže u plivanje. On je dokaz da nikada ne treba odustati.
Najveću podršku dobija od porodice i prijatelja bez kojih ne bi bio ono što je danas. S obzirom na požrtvovanost i trud koji ulaže, uspesi će se tek nizati. Najponosniji je na osvajanje bronzane medalje na Evropskim igrama mladih u Brnu, kao i na Evropske univerzitetske igre održane u Rijeci na kojima je osvojio čak 5 medalja i to 4 zlatne i jednu srebrnu i bio najuspešniji takmičar iz Srbije. Mladima poručuje da je važno da se bave sportom i da nikada ne odustaju. Smatra da pravi uspeh ne dolazi preko noći, da je potrebno mnogo truda, volje, odricanja i istrajnosti.
Kada si se zainteresovao za plivanje i počeo njime profesionalno da se baviš?
Plivanjem sam počeo da se bavim 2009. godine kada je otvoren Plivački akademski klub za osobe sa invaliditetom „Delfin“, čiji sam član i danas. Profesor fizičkog vaspitanja me je uputio da je klub formiran i u koje vreme se treninzi organizuju, i tako sam otišo na svoj prvi trening i krenuo sa rekrativnim sportom. Moja profesionalna (takmičarska) karijera počinje 2012. godine. Krajem avgusta te godine dobio sam poziv od profesora Marka Aleksandrovića koji je tada predavao plivanje na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. Predložio je da mene i još nekolicinu takmičara sprema za državno prvenstvo, a ja sam uspeo da na državnom prvenstvu osvojim jednu zlatnu i jednu srebrnu medalju. Tada sam shvatio šta znači takmičarski sport i krenuo sam da treniram svakoga dana po 1 sat. Ove dve medalje dale su mi dodatnu motivaciju za rad i nastavak karijere.
Koliko vremena i truda ulažeš u treninge?
Danas sport doživljavam jako ozbiljno, mnogo sam napredovao od te 2012. godine. Trenutno dosta vremena posvećujem treninzima i sa sigurnošću tvrdim da je plivanje jedan od najzahtevnijih sportova. Potrebno je puno odricanja i jedan složen i organizovan način života da biste se ovim sportom bavili profesionalno. Što se mene tiče, imam 8 do 9 treninga nedeljno u vodi po 2 sata, i 2 do 3 treninga koji se rade na suvom, odnosno u teretani. Da bismo postigli ovaj tempo i da bismo mogli konstantno da ga održavamo, potrebna je kvalitetna ishrana i upotreba suplementacije, kao i kvalitetan odmor između treninga.
Koliko je važno da se osobe sa invaliditetom bave sportom?
Mislim da bi osobe sa invaliditetom trebalo sve više da se uključuju u sve sociološke tokove u koje spada i sport. Sport je vrlo bitan za svaku osobu, jer je fizička aktivnost jedna od najbitnijih stvari za psihofizički sklop. Ne kažem da svi treba profesionalno da se bave sportom, jednostavno nemaju svi predispozicije za tako nešto, ali rekreatvino se može baviti sportom svaka osoba.
Koja takmičenja te očekuju u narednom periodu?
Vrlo brzo imam 2 takmičenja na državnom nivou: to su „Beograd Open“ i Državno prvenstvo Srbije, nakon toga radimo aerobne pripreme i neću imati bitnijih takmičenja do početka sledeće godine.
Tekst je objavljen u okviru saradnje sa Omladinskim novinama.
Autor: Jovana Adamović
