Postmodernizam je vrveo od pričanja o priči, njenom nedostatku same sebe i nemogućnosti iskazivanja. David Albahari oprostio se od postmodernističke priče, pričajući je. Opsesija same priče da postane junak nekog dela, makar ga isparčala na najnepredvidljivije delove, dovela ju je do samog ruba inspiracije i, čini se, gurnula korak preko granice. Albahari to naziva “konačnim oblikom nasilja nad tekstom”. U prvoj priči knjige prvenca Anamarije Milovanović, Univerzum sanja, subjekat je Sanja, predikat, takođe, sanja. Meni je pažnju odmah privukao objekat.
Objekat je priča. Objekat nedostaje. “Sanja nema priču. Zapravo, možda bi i mogla da je stvori, ali čime god pokuša da je naslika (rečima, četkicom, olovkom), priča omermeri.” To čitalac saznaje na samom početku ovih malih fikcija Anamarije Milovanović. Šta će onda biti sa tom pričom, koja isto koliko i Sanja želi da se nešto desi? Priča i Sanja uzimaju stvar u svoje ruke i igraju jednostavnu igru. “Nakon toga, donesu krčag istorije, vreću ljudskih ispričanih priča (uvod-razrada-zaključak), donesu okean ljubavi, bokal suza, sedam smrtnih grehova, sedam svetskih čuda, devetoricu Jugovića, tri sina i kralja koji je bio jednom.” Korak po korak, priču po priču, rasplićemo klupko univerzalnih simbola vezanih za dubinsku psihologiju i izvornu književnost.
Anamarija piše jednostavnim jezikom i prijemčivim tonom, savršeno vladajući rečenicom (ili rečenica savršeno vlada njom). I pre nego što sam sama to uočila, već sam čula da njenu prozu karakterišu andrićevski suptilni opisi. Možda bismo tradicionalnom analizom došli do zaključka da je žanr Anamarijine proze pomalo neodređen. Na početku teksta prizvala sam sam problem priče. Ovi prozni zapisi, fikcije, nazovite kako vam prija i odgovara, lebde između svesnog i podsvesnog, prizivajući arhetipsko-mitološke motive na jedan, naizgled, banalan način. Svoje književne junake Anamarija stavlja u karakteristične situacije, koje se konačno mogu prepoznati kao univerzalne, sa akcentom na raznim sujeverjima.
Pročitajte i Čaj od šljiva Lazara Džamića
Svi Anamarijini književni junaci su u paru muškarac-žena. Prolematizovan je njihov odnos predstavljen pomoću neizbežnih motiva rađanja, stvaranja, smrti. Šta je zajedničko vračari i književniku? U jednom delu zbirke Univerzum sanja ovi karakteri su ista osoba, jer ih povezuje upravo pričanje priče. Deluje kao da ovaj prvenac Anamarije Milovanović iskušava čitaočev doživljaj simbola. Taj pregršt dragocenih, arhetipskih, mitoloških simbola, folklornih motiva, pa i onih najjednostavnijih, osnovnih, pruža više uglova tumačenja i razumevanja ovog književnog dela.
Knjiga je inspirisana dubinskom psihologijom i oniričkom stvarnošću i sa čitaocem komunicira kroz mitološko-teološku i duhovnu sferu. Priče se oslanjaju i na druge tekstove, koji pomažu u shvatanju ovog malog lavirinta simbola. U pitanju su tekstovi savremenih muzičara poput Koena, Bore Đorđevića, Džonija Štulića. Anamarija se poigrava sa nivoima svojih tekstova, kreirajući čitav svet mogućnosti tumačenja. Najzanimljivije što čitaocu ostane nakon čitanja zbirke Univerzum sanja jeste onaj lični utisak, stvaranje same priče u čitaocu. Pročitajte knjigu i po drugi put, svaki put ćete pronaći nešto sasvim drugo i otkriti nove slojeve.
Autorka: Milena Dedović
