Ovog olimpijskog leta sasvim sigurno ćete biti preplavljeni informacijama o tome šta će se događati u Riju i ko će kući otići sa medaljom. Međutim, teško da ćete naći informaciju ko neće učestvovati u trci za medalju jer u ovoj disciplini već više od 60 godina nema takmičara. Mala pomoć – nisu sportisti.
Šta će umetnost na Olimpijadi i ko joj je to omogućio?! Niko drugi do osnivač modernih Olimpijskih igara, francuski baron Pjer de Kuberten, koji je na ovaj način želeo da oživi duh antičkih takmičenja u kojima se zdravo telo i zdrav duh ne mogu razdvojiti. U sklopu Olimpijade održavana su i takmičenja u umetnosti od 1912. do 1948. godine, a svako delo moralo je biti inspirisano sportom.
Dok su sporitsti u pohodu na medalju trčali, skakali, plivali, umetnici su se za ovo priznanje borili u pet kategorija: arhitektura, muzika, književnost, slikarstvo i vajarstvo. Iz godine u godinu pojavio se po neki nov predlog kada se neko upitao: a gde je film? Pozorište? Fotografija?, ali nijedan od ovih predloga nije prihvaćen.
Ideja za uvođenje ovakvih takmičenja počinje u vreme osnivanja Međunarodnog olimpijskog komiteta (1894.), ali baron sa neobičnim interesovanjima morao je da sačeka punih 18 godina da bi dodelio prve medalje umetnicima. Zadovoljstvo je bilo još veće jer je jedan od prvih dobitnika zlatne medalje za umetnost bio i on sam. Skeptike će smiriti (ili će još više povećati sumnju) činjenica da je baron na ovom takmičenju učestvovao pod pseudonimom Georg Hohrod i Martin Ejšbah, a niko od članova žirija nije znao ko je pravi autor pobedničke ode koja je odnela prvu nagradu.
Kubertenova motivacija da se nadmeće u književnosti predstavljajući se kao dva izmišljena Nemca bio je strah da umetnički deo Olimpijade neće imati dovoljan broj takmičara. I bio je u pravu. Svega 35 umetnika krenulo je u trku koju je većina njihovih kolega osuđivala smatrajući poniženjem nadmetanje i rangiranje onih čiji ideal treba da bude umetnost po sebi, a još odvratnija im je bila pomisao da teme treba ograničiti na sport. Nezadovoljstvo nije bilo ništa manje među organizatorima Olimpijade, koja se te godine održava u Stokholmu, pa do samog početka nije bilo izvesno da li će biti uključen i ovaj ozloglašeni deo takmičenja.
Pročitajte: Edi Orao – najgora sportska legenda
Sledeće Olimpijske igre se održavaju u posleratnoj Belgiji i prati ih takmičenje umetnika, ali i dalje ostaje u dubokoj senci sportskog. Prvo ozbiljnije nadmetanje u ovoj disciplini održano je na Olimpijadi u Parizu 1924. godine kada se broj takmičara prbiližio broju 200. Među njima bilo je i onih koji su došli iz Sovjetskog Saveza odakle nije došao nijedan sportista jer je državni vrh doneo odluku da se ne učestvuje na takvoj “buržujskoj zabavi”.
Amsterdam 1928. godine već je mogao da se pohvali sa više od 1100 radova izloženih u muzejima koji se takmiče za medalju. Tome treba dodati i književna i muzička dela, kao i arhitektonske radove za koje jedino nije važilo pravilo da ne smeju da budu objavljena pre najvćeg sportskog takmičenja. Štaviše, mnogi stadioni, parkovi, sportske hale i tereni već su korišćeni u vreme kada su ocenjivani, a u Amsterdamu je zlatnu medalju dobio Jan Vils za dizajn stadiona koji je korišćen na istoj Olimpijadi.
Na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1932. godine učestvuje znatno manji broj sportista nego ranijih godina, ali umetničko takmičenje dovodi u Muzej istorije, nauke i umetnosti čak 384.000 posetilaca. Ovakva takmičenja biće održana samo na još dve Olimpijade nakon toga (u Berlinu i Londonu) a zatim postati deo istorije o kome se retko govori.
Jedan od zaključaka na sastanku Međunarodnog komiteta u Rimu bio je da treba ukinuti takmičenje nakon koga umetnici prodaju svoje radove i tako komercijalizuju i sport i umetnosti, dok u sportskom delu imaju pravo na učešće samo amateri koji ne zarađuju od ovih aktivnosti. Debata će se nastaviti, uslediće izložbe bez medalja i odluke da se takmičenje vrati ali to neće biti učinjeno.
Ne može se reći da je ova najnepoznatija olimpijska disciplina ostavila iza sebe vredna umetnička dela, ali jeste neke od značajnih stadiona, bazena, rekreativnih terena i sportskih hala. Za medalju se nisu borila značajna imena umetnosti, ali se dešavalo da zauzmu svoje mesto u žiriju pa je tako 1924. godine jedan od sudija bio čak i Igor Stravinski.
Za 32 godine i 7 Olimpijada dodeljeno je ukupno oko 150 medalja, a dva olimpijca se mogu pohvaliti ovim priznanjem i u umetničkom i u sportskom delu takmičenja. Alfred Hajoš je kao plivač sa dve zlatne medalje 28 godina kasnije zauzeo drugo mesto sa svojim dizajnom stadiona, a Valter Vinans je najpre osvojio zlatnu medalju za skulpturu, a zatim i dve medalje u streljaštvu. Najstariji dobitnik olimpijske medalje u istoriji bio je takmičar umetničkog dela – Džon Kopli, koji je sa 73 godine osvojio srebro za svoju gravuru. Međutim rekorder u sportskom takmičenju, švedski srelac Oskar Svahn, prati ga u stopu sa svoje 72 godine kada je osvojio poslednju medalju.
