Tmurni i nedefinisani novembar smenio je taj srećnik decembar koji nije ništa manje tmuran, ali eto, bili smo prema njemu darežljiviji i učinili ga posebnim, okitili smo grad, čekamo Novu godinu, i sve nas više ili manje osvoji ta praznična euforija. U decembru su naše kolektivne navike i društveni klišei najvidljiviji. Neki ih slepo prate gurajući se laktovima po tržnim centrima, neki ih glasno preziru čuvajući tako svoj status urbanih osobenjaka uz koji nikako ne ide ljubav prema klišeu u bilo kom obliku, i u sredini, večito nezgodnoj poziciji, nalaze se oni koji u tome, kao i u svemu, pokušavaju da nađu pravu meru. Većina ljudi je zabavljena svojim poslovima i pušta u svoj lični prostor onoliko novogodišnje magije (uveliko komercijalizovane, ali ipak magije) koliko sebi može da priušti, zavisno od duhovnih ili materijalnih resursa. Jedno je neosporno, prednovogodišnja groznica je period kad dozvolimo lepom da zavlada. Hvala reklamama za Koka Kolu što su nas tome naučile. A opet, svi smo tako obazrivi prema tom lepom. Strah nas je da o tome pričamo, prilazimo mu sa podozrenjem, plašimo se da ćemo biti patetični… Evo, i ja se sada plašim. Uvek su me fascinirali ljudi koji umeju i smeju da svoje stvaralaštvo usmere u tom pravcu. Od velikih reditelja i pisaca do ljudi koje svakodnevno srećem. Postoje takvi ljudi koji te vode od reči do reči, od slike do slike, od scene do scene, nižu ih vešto na tu nisku zvanu sreća i tebi je odjednom jasno koliko je vredan svaki tvoj udah, a izdah postaje lakši i oslobađajući. Zamišljam ih kao ljude koji imaju kutiju punu karamela sreće i odlučili su da jednu stave nekome u džep. Kako li odlučuju kome? Možda nasumice? Možda je to lutrija? Ako nosite teget kaput prošaran cvenim vunenim koncem, vi ste ove nedelje srećni dobitnik! Čestitamo! Pa čekaj, nije ovde, ni u farmerkama, ni u jednom džepu, pa ni u zadžepku… Kako? Svuda sam pogledala. Mislite da to ipak nisam bila ja? Ljudi različito vide boje, možda moj kaput i nije teget.
Iako je prošlo neko vreme moram priznati da sam i dalje odlučna u nameri da saznam kako se vrši ta selekcija i da li sam i ja izabrana. Mislim da sam mu doskočila! Kad ja spustim ruku u jedan džep on je premesti u drugi. Staviću obe ruke i biću spremna, pojaviće se pre nego što ušetam u glavnu ulicu! TRAS!
Znate, nevolja je što ako su vam obe ruke u džepovima a oči uvek zabavljene nečim, u trenutku kada tlo odluči da vas saplete vi padate direktno na glavu. Neko ga je slagao da je moja sreća plavo oko i karantin ili mi je karamela ispala na uglu Vuka Karadžića i Knez Mihajlove i sad stoji tamo na tom asfaltu, sama, nedodeljena i tuđa, zajedno sa onom nesrećnom pločom koja me je saplela. Stoje tako protivrečne gordo jedna naspram druge i čekaju. Nadam se da je ih je neko pokupio jer karamela je svima jednako slatka, a o ploču bi mogla da se saplete i neka baka i sigurna sam da ne bi prošla bolje od mene. Prekidam potragu uvidevši da je postala opasna i posvećujem se filmu koji me sve više uvlači u svoj svet. Još jedan virtuoz koji vešto svira melodiju sreće i ja joj se prepuštam, razmišljam o drugarici koja mi je preporučila film, o onima kojima ću ga ja preporučiti. Zašto baš njima? Kako sam ih izabrala? Po čemu su posebni? I najzad shvatam šta ih povezuje. Svi oni imaju prostor u duši koji su spremni da otvore i dočekaju lepo, prostor u koji staju karamele za kojima sam tragala. Shvatam da izbor ne pravi bombondžija nego mi sami, mi biramo da li ćemo biti izabrani, samo treba da otkopčamo džep i dozvolimo lepom da se provuče kroz gužvu koju čine zajedljivi komentari i sarkastične opaske u nama i dopre do nas bar na trenutak, bar u ovim danima kada je to moderno i poželjno.
Ne nameravam da vam kažem koji film mi je pomogao da razrešim misteriju. Pronađite neki po svojoj meri. Kao što rekoh karamela je svakom slatka, tj. svakom ko voli karamele. Neko više voli „Rum pločice“ od karamela. Ne želim da posledica ovoga što čitate bude sukob između onih koji vole karamele i „Rum pločice“, računam na tu stranu ljudske prirode. Želim samo da nađete svoju i da vam bude slatka. I podelite je sa drugima.
HO! HO! HOOOOOO!
Autorka: Bojana Panić
