U razvojnoj psihologiji mora detinjstvo je period u kom imaš kanticu i lopaticu i gradiš svoj svet od peska, neosetljiv na sve što se dešava oko njega, kada ti je najveća muka mamina molba da izađeš iz vode jer tebi je uvek prerano. U adolescenciji ti tvoj svet što ga gradis u pesku nije dovoljan, imas više godina i više pitanja, ali ipak uspevaš da ih dok si na moru izbrišeš ili ostaviš za neko drugo vreme. Kad svoje muke poneseš sa sobom na more, onda znaj da si postao zreo čovek.
Sedimo tako okrenute suncu Elena i ja, predstavnice dva sveta, ona lopaticom iscrtava tragove koje joj brišu talasi i svaki put se iznova iznenadi tim procesom, pokušava da se približi svetu odraslih nepotpunim izgovaranjem reči koje se izdvajaju iz graje na plaži, a ja duboko u svojim problemima shvatam koliko sam daleko od njenog, detinjeg sveta.
Videla sam ga i kad smo odlazile na plažu, uvek je na istom mestu. Zašto samo sedi tu? Kao da će nešto propustiti. Ionako se sve vrti u krug. Evo, Elena uporno ponavlja brod, brod, brod, a moja glava premotava traku sa pitanjem, šta da napišem u svoj CV koji moram da pošaljem čim se vratim, a on se smeje… I tako ceo dan u istoj pozi.
“Na kraju jedine ulice u mome mistu, stanuje čovik koji se smije na bol” peva Toma Bebić, a ovaj čovek u majici na pruge, sakriven u gustu kovrdžavu kosu i dugu sedu bradu sedi i postoji kao njegovo otelotvorenje. Tako ovo mesto koje ima jednu ulicu, par mediteranskih kuća od kamena i restorana postaje neverovatno jer ima živi spomenik.
Na početku albuma “Volite se ljudožderi”, Toma poručuje neznanom pomorcu: “Kamen je slaba zamjena za krv tvoju junačku”. I zaista, postoji jedna prednost koju živi spomenik ima u odnosu na kamen. Koliko god velelepan, stamen i dugotrajan bio, kamen ne može da ti se nasmeje u lice ovako kako se meni ovaj čovek nasmejao. Pokazao mi je koliko je smešna moja malodušnost, zbog nje sam zaboravila sve bitno pa i Tomu. Toma nije imao CV, on ga je živeo. Kažu da nije mnogo putovao, ali kada čitate njegovu biografiju, sva njegova lutanja iz profesije u profesiju vam se čine zanimljivija od bilo kog avanturističkog romana i pitate se kako je sve to moglo da stane u jedan život. Bilo je to drugo vreme, ali u svim vremenima ostaje ista zapitanost “Ča smo na ovom svitu?” Sve su nas proganjali isti demoni, samo se naš danas zove CV. Ne mozemo mu pobeći, sacekaće nas na kraju ulice kao ovaj Tomin spomenik. Ispod njega nema nikakvog natpisa pa svako iz njegovog osmeha moze procitati ono što želi. Meni je rekao:
“Ili ćeš napisati tri rečenice u taj svoj CV, poslati ga u zadnji čas i dopustiti da ostane mrtvo slovo na papiru ili ćeš ga živeti svaki dan, menjati i dopunjavati novim traženjima i lutanjima i pretvoriti ga u avanturu, kao Toma. Aj’ sad lipa moja, gledaj malo u more.”
Autorka: Bojana Panić
