Todorci su bili četa konjanika za koje se verovalo da su zli demoni, odnosno duše mrtvih koji dolaze iz podzemnog sveta. Iako se verovanje u jedna od najmračnijih bića slovenske mitologije vezuje samo za severoistočnu Srbiju, njihov lik, ali i običaji i rituali pojavljuju se uz male izmene i u drugim delovima Srbije i Balkana.
Prve nedelje uskršnjeg posta, ljudi su se specijalno pripremali za goste koji su ih posećivali svake godine u istom periodu. Naime, todorci su se pojavljivali u noći između ponedeljka i utorka prve nedelje uskršnjeg posta i zadržavali se tokom cele sedmice.
Ljudi su ih opisivali kao konjanike srasle za svoje bele konje, koji se još od davnina smatraju nosiocima duša. Zbog velike sličnosti u izgledu, često dolazi do mešanja između kentaura i todoraca, ipak to poređenje je netačno. Svi jahači su bili ogrnuti belim plaštom koji im u potpunosti prekriva lice. Pojavljivali su se u velikom broju predvođeni svojim vođom, Velikim Todorom, koji jaše hromog konja. Veliki Todor bio je najmoćniji od svih jahača, koji na ovaj svet dolazi poslednji, u četvrtak za vreme prve nedelje uskršnjeg posta.
Pročitajte: Karakondžula – demon starih Slovena
Svake godine pred dolazak todoraca na ovaj svet, ljudi su bili u obavezi da ispoštuju određene običaje i zabrane, kako se ne bi zamerili svojim posetiocima i izazvali njihov gnev. Todorci su dolazili isključivo noću i nisu voleli svetlo, tako da su se pojavom prvog zraka povlačili. Iz tog razloga, tokom Todorove nedelje bilo je zabranjeno da se pali vatra u polju. Ljudi su morali da praznuju u čast todoraca, tako da nisu mogli da obavljaju poslove na polju, dok je rad po kući bio ograničen i bio dozvoljen samo u toku dana. Ženama je bilo zabranjeno da koriste vunu. Tokom ove nedelje velika pažnja se posvećivala konjima, a u dvorištu se ostavljalo žito i seno za konje koje jašu todorci. Bio je i običaj da se sprema žito i pravi pogača, koja pored ukućana mora da se podeli i sa konjima.
Todorci su bez milosti ubijali one koji se ne pridržavaju pravila. Verovalo se da su i nevidljivi, tako da žrtva nije mogla da ih vidi, već samo da čuje zvuk kopita. Svi koji su im se nalazili na putu, bili su osuđeni na smrt. Žrtve todoraca bivale su ubijene snažnim udarom kopita u grudi koji je ostavljao za sobom jasan znak. Mnoge priče o mrtvima, koji su na svojim grudima imali otisak kopita, podupiru ovo verovanje. Takođe, ubijali su i tako što bi rasporili stomak žrtve, a zatim je uz pomoć creva vezivali za drvo i ostavili da umre. Todorci su napadali samo one grešne, tako da oni koji su se držali običaja i zabrana, nisu imali razloga da ih se boje.
Kako su nekada Sloveni verovali u Velikog Todora, tako danas u hrišćanstvu veruju u svetog Todora, čiji se dan obeležava u subotu tokom prve nedelje uskršnjeg posta. Osim imena, oni nemaju ništa više slično, ali može se primetiti da prilikom primanja hrišćanstva Sloveni nisu mogli da se u potpunosti odreknu svojim paganskih običaja i bića u koja su verovali.
Opaaaaaa…znači, to je to! Zajebano mi prezime… 3:)